Slabo se ja snalazim sa ovakvim bendovima. Neki ovo zovu melodičnim metalkorom, iskreno jebem li ga šta je. Recimo ako volite bendove poput Parkway Drive i A Day To Remember, to je to otprilike. Jedan vokal u hardcore fazonu, drugi je čist emo koji vam se smuči, a u pozadini metal sa uplivima u sto miliona različitih stilova. Dominantna je nu-metal gitara koju ja ne mogu da smislim, kao i dupla pedala koja za divno čudo ovde zvuči jako dobro. U stvari, čitava ritam sekcija stvara utisak da su ta dva muzičara izuzetna.
Ovaj bend funkcioniše po ustaljenoj formuli. Na papiru to deluje zanimljivo. Pre dve godine su izbacili Young Bloods, popeli se na nekim listama visoko, dobili značajne muzičke nagrade u rodnoj Australiji i primili se da su dobar bend. Naravno, za kurac nisu napredovali i napravili su album na kom imate utisak da svo vreme slušate jednu te istu pesmu. Album počinje sa neinspirativnom naslovnom Chasing Ghosts. Elektronike koliko hoćeš i iz aviona se vidi da je na silu ubačena. Brejkovi su takođe veštački, kao da je neko rekao da moraju da idu tu, bez obzira što se ne uklapaju. Ovakav fazon je odavno prožvakan. U sledećoj su počeli malo drugačije i taman kad sam se ponadao da će stvari da se poboljšaju, oni se ubrzo vraćaju jednom te istom. Tekstualno bukvalno nisu ništa novo rekli. Idemo dalje. RIP Bon je, opet se ponavljam, slična struktura, veoma sličan refren onom iz prve pesme.
U I Heart HC su bar uspeli da naprave nešto drugačije od bezveznog ostatka. Iako pesma na kraju ode u istu gore pomenutu formulu, bar su probali nešto drugo. Tekstualno nisu ni vredni pomena. Samo neki pamfleti, neke reči koje su toliko puta pomenute, da bi mene bilo sramota. Recimo, u svakoj pesmi ćete po nekoliko puta čuti uvek tri iste reči: Heart, Have i I. Očigledno da im je krajnja publika tinejdžerska, ali bi trebali u zemlju da se zakopaju kad pevaju ovakve gluposti na svom četvrtom studijskom albumu. Zamišljam situaciju na probi gde imaju rokovnik sa spiskom reči koje idu pod ruku sa emocijama, osećanjima i sličnim budalaštima. Klinci su bombardovani ovakvim tekstovima, pa nije ni čudo što im se sve to na kraju i svidi.
Album je ravna linija. Tek na par mesta su mrdnuli dupetom i pokazali da čak i u njima ima nekog talenta, ali generalno svaka pesma je ista. Vokal je previše kompjuterski korigovan, što još jače pojačava utisak da slušate jednu pesmu iznova i iznova. Australijska scena je iznedrila jako puno bendova, ali očigledno je da je masovna produkcija učinila svoje i da su isplivali proseci kojima je mesto u trećoj ligi.
Roadrunner Records
www.roadrunnerrecords.com
www.facebook.com/theamityafflictionofficial
