Sunovrat metal scene je počeo sa poslednjim minutima koncerta na Ušću tog 08. maja i hardkoraški, širokogrudi milje je spreman da privije svoju posrnulu braću. Bež’te noge da ve ne userem. Zašto to kažem? Iskreni poklonik muzike koja nema granica, koja se ne kroti u šablone, svakako bi morao biti frustriran svakojakim after-mrsomuđenjem kojekakvih iskompleksiranih novinara i uopšte posetilaca pomenutog koncerta, te je logično da to prepustimo nabusitima i krenemo u potragu za nečim tako za njih nezanimljivim i iskrenim.
To je The Bridge. Nekako, literalni nastavak Acine borbe sa ljudskim glupostima, ali sveža krv Zeke i Bogdana, brutalna strana medalje Marka i retro-mekana Rajka dovoljno dobro prave zapršku da lonac bez problema proključa. Dok sam slušao demo snimke, nije mi bilo mnogo pitko, odnosno, zahtevalo je malo veći napor mojih sivih ćelija, koji u tom trenutku nikako nisam mogao da priuštim, ali nakon par meseci, eto ga studijski snimak. Naravno, vi ćete se još malo načekati, ali mogu slobodno da kažem da ćete biti izuzetno zadovoljni. Jeste ova rečenica za kraj, ali evo još malo masti.
Kao i u svim modernim hc pravcima, izbegavaju se durske harmonije, čista emocija, inteligentni aranžmani. Intro „Most“ za početak, onda „The Bridge Between“, pesma koja zakiva malo na početku, ali vrlo brzo opušta stvar i vozi ka horizontu. Taman za ples spremna „Ask Yourself“, ali prasne i po koja varnica apokaliptičog rifa. „Temptation song“ mi je najmanje legla, a ima toliko toga zanimljivog. Verovatno od previše svega mi je teže svarljiva. Ne kažem da nije dobra, samo nije toliko dobra kao sve ostale. Čak ni Srđanov-Steve-Vai-solo na kraju nije izvadio stvar 🙁 (ja mislim da ga je on svirao, jer mi je potpuno njegov stil; nisam informaciju proverio). Najbolja „Stained“ je nezasluženo na ovoj poziciji, ali ovo su moje lične preference. Ona je malo klasičnija i hitičnija, pa pretpostavljam, da će ovakvih upliva, nažalost, u daljem The Bridge radu biti manje 😉 Na kraju „No spirits, no hearts“ jeste brža, jeste dobra i definitivno refren koji ostaje u ušima još dugo, dugo.
Što se samog snimka tiče, bubanj mi je previše sintetički, pa će se to izuzetno odraziti na vaš ugođaj kada pesme budete čuli uživo. To je eto jedina zamerka ovog matorog drkadžije, ako izuzmemo i sumnjiv budž bas gitare (ponekad vrlo dobro, ponekad je potrebno nešto drugo).
Ne sumnjam da će spoj ovolike energije, znanja i iskustva vrlo brzo postati glavna tema svih prepričavanja u čaršiji i komentara na opaske (neko bi rekao da su to pitanja) „šta ma-i?“ „wazzaaaaa“…. i slično, moj odgovor bi bio „mother-fuck kako je dobar ovaj EP The Bridge; i ja bi’ voleo tako, al’ n’umem“.
