Predgrupe: Ragman, Piknik, Blitzkrieg. Novosadski kej, 9. maj 2008.
Fotke by: Dule Damjanović
Manifestaciju Ritam Evrope je organizovao vrlo ambiciozan Studentski kulturni centar iz Novog Sada. Sve je trebalo da se održi na glavnom novosadskom trgu, međutim izbori su tog dana bili valjda bitniji, a šabanskoj masi Van Gog i Super s karamelom, koji su neopravdano zauzeli prostor u centru grada. To nije smetalo matorim pankerima, koji su oduševili masu okupljenu u parku između filozofskog fakulteta i keja.
Mire, Dule, Nataša, Ena i moja malenkost smo iz Pazove krenuli oko pola sedam, naoružani krmačama apatinske pivare, dobrim raspoloženjem (barem muškog dela ekipe) i željom da vidimo vrlo zanimljivu set listu predgrupa, pred nastup benda koji pripada korenima panka. 
Parkirali smo ispred Gradilišta i lagano se uputili preko parka do prostora gde se obično nalazi Exitov kamp. Na prvi pogled ne izgleda da će biti mnogo ljudi, bina nije prevelika, možda je i previše blizu pešačkog dela. Oružjem protiv otmičara nisu bili najavljeni i sva sreća da dolazimo na kraj njihovog nastupa. Posle njih su na binu izašli Ragman, koji sviraju neki miks garaže i rokenrola, mada su delovali prilično monotono i nezainteresovano, baš kao i publika. Mi smo se zato uputili na plažu i uživali u prelepom zalasku sunca i pogledu na petrovaradinsku tvrđavu.
Pola sata kasnije kreće Piknik, novosadska verzija SMF-a. Ako ih niste gledali, pripremite se na kidanje od smeha. Naježim se kada vidim krastave žabe, skacu mi po dvorištu, idu mi na živce, jedna mi se sakrila u klompu, čovece, umalo da me strefi infarkt… Mešanje brzog hardcore-a, psihodelije, nekih efekata, i brdo uvrnutog humora je oduševilo sve prisutne. Dobro su zagrejali, nasmejali i oraspoložili masu, koja je polako popunjavala prostor ispred bine.
Novosadski veterani Blitzkrieg su bend koji ima sjajnu reputaciju, a vrlo tanku diskografiju. Od ’92 su objavili samo jedan album i valjda par demo snimaka, što je užasno malo za ovako kvalitetan bend. Večeras su svirali većinu pesama sa Part One, koji publika uglavnom zna napamet, kao i par novih, koje su vrlo zanimljive, a opet drugačije u odnosu na ove stare. Melodija je i dalje na prvom mestu, što se već u prvim taktovima uvodne Samo ja moglo i čuti. Daleko bolje pevanje nego na albumu, svirka uglavnom precizna, sa par ispada prilikom solaže u Never Give Up, što sigurno nikome nije zasmetalo. Bend i dalje ima veliku dozu energičnosti, s tim što je sad nekako naglasak više na usviranosti. Možda je falilo malo jačine u bek vokalima, ali opet to je možda i do ozvučenja. Meni je ovo strašno drag bend i uživao sam svo vreme, naročito kod vanvremenskog hita Never Give Up. Šteta što je bend svirao jedva pola sata.
Pola sata pauze, a onda na binu izlazi visoki panker, sa iscepanom Mekšit majicom i crvenom beretkom. Naravno, Captain Sensible je jedan od zaštitnih znakova The Damned. Lagano počinje svirka njegovim gitarskim rifovima, kojima se priključuje čovek koji je pre tridesetak godina inspirisao kompletnu gotik scenu. Vanian je čudna pojava, više podseća na Tonija Soprana, a ne na pevača pank benda. Izaziva ovacije maestralnim vokalnim sposobnostima u uvodnoj Love Song. Bend izuzetno raspoložen, vidljivo i dalje željan dobre svirke, bez obzira što su odavno zagazili u godine kada se dobija trajna lična karta. 
Veselje se nastavlja sve matorim hitovima Second Time Around, I Just Can’t Be Happy Today, Dozen Girls, 1 of The 2, I Fall… Očigledno su The Damned rešili da prošpartaju kroz veći deo rane karijere predstavljajući nam maestralne pank lektire sa albuma Damned Damned Damned, Machine Gun Etiquette, Strawberries… Dule i ja smo se lepo zabavljali, uživajući u dobrom zvuku. Meni je recimo najzanimljivije bilo za vreme Dr Jeckyll i Mr Hyde, u kojoj bend pokazuje svu raskoš svog gotik zvuka, fasciniranost amaterskim hororima i b produkcijom, koja je očigledna i nepoznavaocima ovog benda.
Klavijaturista benda Monty Oximoron je vrlo bitan deo benda. Više podseća na nekog havajskog turistu, koji nimalo ne haje za svoj otkačeni izgled. On i Vivian često razmenjuju neke, samo njima znane interne zajebancije. Oduševljenost filmovima se nastavlja u Plan 9 Channel 7, pesmi posvećenoj filmu Plan 9 From Outer Space. Ja lično nisam fan takvih filmskih egzibicija, ali mi se dopada ironija u tekstu. Potom sledi She sa poslednjeg albuma Grave Disorder, vrlo mračnog i nadasve inspirativnog ostvarenja, izdatog pre sedam godina za Nitro Records. Posle eksperimentalnog dela sledi Ignite, a zatim verovatno i najveći hit benda Smash It Up. Bend zatim završava svoj nastup, ali ubrzo, na poziv nekoliko hiljada ljudi, izlazi sa još par pesama, između ostalog Wait For The Blackout, koja je meni jedna od omiljenih The Damned pesama, a za kraj ostavljaju Noise Noise Noise.
Za sat i po koliko su svirali, Londonci su pokazali da nisu za staro gvožđe, kako su mnogi predviđali. Umesto da gledamo matore metuzaleme, gledali smo istinsku pank rok atrakciju, bend koji je često svoje nastupe obogaćivao pozorišnim detaljima, sitnicama koje istinski fanovi itekako cene. U Novom Sadu nikoga nisu ostavili ravnodušnim.
