Drugi album ovog benda na Hellcatu donosi veliko poboljšanje u odnosu na debi izdanje izašlo prošle godine. Posebno sam se oduševio ženskim vokalom koji u klasičnoj Rancid svirci izrazito podseća na Kurtni Lou. Uostalom, kako bi mogli i da očekujemo da album bude loš kad je pola benda nekada sviralo u kultnom The Nerve Agents? Snajka na vokalu nam govori da izdanje nije za fanove Blink 182, jer ništa lepo neće naći. Da li sam rekao da je ta snajka žena Tima Armstronga? Nisam? E, sad vam je sve jasnije. Album počinje sa originalnim naslovom Sick Of It All, ali ona je sve, samo ne klasična. Sjani Rancid fazon, moćna bas linija, fantastičan vokal i odlični gitarski rifovi su ono što u kratkim crtama karakteriše svirku The Distillersa. U gomili brzinskih šampiona, ubačene su dve sjajne sporije pesme (City of Angels i Young Girl), koje otkrivaju jednu skrivenu stranu benda, sjajne Blondijevske tekstove malo netipične za ovakav bend. Sing Sing Death House je sjajan album. Bend je uspeo da prenese atmosferu osamdesetih na današnju pank scenu. Agresivno je, ali opet poetično i melodično. Preporučljivo svima.
Hellcat Records: P.O. Box 10574, 1001 En Amsterdam, The Nederlands.
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #8, avgusta 2002.
