Siguran sam da svi znaju istoriju benda The Haunted i kako su nastali iz pepela legendarnih At The Gates. Uprkos tome što jako volim oba benda, The Haunted je debelo razočarao sa novim albumom. Njihov kreativni pad nije usledio iznenada, on je prisutan već nekoliko godina, a ne računajući Unseen, dva poslednja albuma su takođe predstavljala izdanja koja se brzo zaboravljaju. Očekivanja pred ovaj album su bila, kao i uvek, velika, ali ispostaviće se, potpuno neopravdana. Unseen je sedmi i ubedljivo najgori album benda. Sada su u totalno napustili svoje treš uticaje, verovatno zauvek, i ponudili nam čudnu, haotičnu mešavinu eksperimentisanja, nu-metala, alternativnog roka, pa čak i emo-a. Očigledno je da sad pesme pišu samo za sebe ne obraćajući pažnju na to šta bi fanovi želeli. Sa jedne strane uvek pozdravljam umetničku slobodu, ali kada su rezultati odlični. U ovom slučaju, The Haunted su upali u svoje blato i pitanje je da li će ikada izaći. Bez obzira na želju benda da bude veoma kreativan, na kraju se gleda samo da li je neka pesma dobra ili nije, a to su momci iz benda zaboravili. Od početka je album totalno šizofren. Počinje sa nekim nu-metal rifom koji se pretapa u alternativni rok. Jedino refren može da prođe. Nu-metal je glavni uticaj i to je upropastilo i ono što je dobro na albumu, a to je talenat za odličnim harmonijama na gitarama. Bend više zvuči na miks Corrosion of Conformity sa jedne strane i Megadeth u refrenima sa druge. Katastrofa je neizbežna kada čujete Catch 22, koja zvuči kao Faith No More sa emo rock uticajima, i potom još neke jako mekane pesme poput Dissapear, naslovne Unseen i veoma loše All Ends Well. Neke pesme su zvučale kao Foo Fighters (preslušajte recimo Motionless). Bend je u miks svega i svačega uspeo nekako da ugura i metalcore pomešan sa nekim modernim treš metalom (The Skull, The City i Them). Skidam kapu što su hteli da prošire vidike, ali im se poserem što nemaju mere, ni umetničkog stiliteta da znaju kad je dosta. Umesto da smo dobili moderan metal album, uvalili su nam emo/alternativno/nu-metal sranje koje se može dopasti samo bagri koja je devedesetih slušala Korn. Sem par izvrsnih refrena koji su njihov zaštitni znak, album je jedna velika ruševina zvukova koji u celini zvuče očajno. Pozitivna strana benda je pevač Piter Dolving koji je jedini pokušao da eksperimentiše, ali opet i ostane u okviru The Haunted postulata koje je postavio još na ranijim albumima. Pokazao je da može da bude raznovrstan, ali i na drugoj strani da se utopi u tipično metalcore deranje. Gitare impresivnih muzičara kao što su Patrik Jensen i Anders Bjorler su iznenađujuće prosečne, a tek u par slučajeva ubodu koji rif da valja (No Ghost i The Skulls su izuzeci). Da budem potpuno iskren, sumnjam da ću ovaj album ponovo slušati. Isto kao što sam St. Anger od Metalike slušao jednom i bacio u đubre, slično će biti i sa ovim. Kome ovo uopšte preporučiti? Jedino ljudima koji vole nu-metal, metalcore i emo u jednoj celini. Baš me zanima kako će ih strana metal štampa dočekati sa ovim albumom, ali ako budu poput mog mišljenja mislim da će to jedino naterati bend da se zapita da li je pravac u kome su krenuli pravi put ili su odavno zalutali i sad izgubljeni i slepi tumaraju šumama prosečnosti.
Century Media Records
www.centurymedia.com
www.the-haunted.com
