Pričaju o sranjima. Nose odeću koja podseća na insekte. Pesme im jedva prelaze minut vremena. Prodaju svoju šminku na koncertima. Imaju izdavačku kuću Three One G za koju su izbacili i prodali svoj prvi album u 25000 primeraka, što je fenomelano za jedan indie album. Imaju dosta fanova koji ih obožavaju, ali i dosta onih koji ih mrze. Zašto? Ma, ovo treba čuti i neverovati. Ljudi piče neki grind crust fazon, i ma koliko se trudili nema teorije da provalite pevača šta peva. Od bilo kakve melodije naravno nema ni reči. Ono što me jako čudi jeste da je Epitaph zadužen za distribuciju… Možda je Brett bio na kokainu kad je slušao Locust? Ludnicu upotpunjuje što bend peva na švedskom, grčkom, arapskom, nečem što mi liči na latinski, kineskom… Zamislite otprilike da se nađete u zoološkom vrtu i da odjednom puste sve životinje… E, to je Plague Soundscapes. Ako vam se to sviđa, slobodno me cimnite, prodajem album. Cijena? Sitnica.
Anti
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #10, aprila 2004.
