Kada su poslednjih januarskih dana lansirali prvi singl Final Parade, sa njihovog jedanaestog albuma, koji su najavljivali, za tad ne toliko blizak 7. maj, Bostondžije su svojoj publici nametnuli samo takav hype. Ima li boljeg marketinškog poteza nego kao prvu pesmu plasirati kompoziciju koja je zapravo 2+ pesme u jednoj, u kojoj gostuje preko 30 renomiranih muzičara, a svemu tome pridodati i detalj da i izdaju za Tim Armstronga i on im je glavom i onom njegovom, rekao bih nikad oTIMarenom bradom koproducent na albumu? Teško da ima i da ga uopšte može biti, već sam taj potez je za primer. Na plamen nestrpljenja i iščekivanja albuma su, u međuvremenu, doloženi i singlovi: I Don’t Believe in Anything koji je ne dolivanje ulja na vatru, već gašenje iste bacačem plamena, jedan od hitova koji kako vas drmne prvi put, tako, ako ne i jače, svakim sledećim susretom deluje na vas (nasuprot ekranizaciji pesme koja je nespretno mlitava, razvučena, pa i bez elana) i The Killing of King Georgie (Part III) sa nešto drugačijim, inovativnijim duvačkim linijama, ženskim pratećim vokalom koji dolazi iz gospela i, bez obzira što se mogla skratiti i za možda čitav minut, opasno pojačala žmarce u telu. Teren je besprekorno pripremljen, valjalo je stisnuti zube i zaleteti se u juriš. Jureći mahnitije od muve bez glave od prve dve pesme Decide i Move, do naslovne devete, u želji da album naučim kao dete recitaciju, naizust, maltene i pre nego ga cela dva puta preslušam, ne čuh nijedne loše sekunde. Auuu, auuu i opet auuu! Kako god računali izdanje sa 9 sjajnih pesama, momentalno i bez mesta za polemike, ulazi u antologiju. Od desete, sem nje i sledeće, teško da ima još koja, a da je ne vidim kao punopravnu učesnicu na nekom, prvom sledećem Hometown Throwdownu, dvajesinekom, kad već prvi postkoronarni bidne. It Want Well je učbenički recept MMB ovih novih, iz ovog veka, gde su i klavijature (barem) ravnopravne sa duvačima. a Barrett peva, peva, pa po onoj čuvenoj sintagmi Bobana Naroda: Kao nikad do sad!, odnosno što je stariji, umesto da više mulja i dernja se, a on više na prekristalno melodičan vokal ide. Aferim! Bolesno pedantne picajzle (o, da taj sam !) neka lagano uteftere da sad u pesmama imaju i calypsa, a sve ostalo od ranije znamo i to je, a šta god da je po feli, i kvalitetu i brendu, MMB šmek i sound.
P.S. Kako je stisla pandemija s početka proleća godine prošle, i kad čovek premota film, od svih svirki koje sam do tadu životu propustio najžalija mi je oni u Berlinu 2019.
Hellcat/Big Rig
http://www.bigrigrecords.net/
https://www.facebook.com/themightymightybosstones/
