Pre tri godine, na posrnuloj američkoj hardcore sceni pojavljuje se bend koji će razdrmati fanove i uneti im volju u hardcore druge polovine devedesetih. Naravno, u pitanju je fenomenalni bend The Nerve Agents, koji je 1998. godine prosto oduševio hardcore svet svojim magičnim EP izdanjem nazvanim imenom benda. Revelation Records, etiketa koja je i izdala ovo prvo izdanje, ohrabrila je bend da se upusti i u izdavanje debi albuma. Prošle godine, otprilike u ovo vreme, na početku leta, izlazi Days of the White Owl, album koji će oduševiti kako stariju, tako i mlađu generaciju hardcore publike. Šta je ovaj bend imao toliko dobro, da se 90% hardcore populacije oduševi? Prvenstveno, to je veoma žestoka i jednostavna hardocore punk muzika, koja bez puno filozofiranja, prosto zakucava slušaoca za zemlju. Drugo, tu su odlični i veoma inteligentni tekstovi, koji na prilično neuobičajen (barem za HC) način, kroz zastrašujuću tamu, pokušavaju da nas ne ostave nimalno ravnodušnim. Drugi album, međutim, donosi značajan pad, sporiju svirku i uopšte album koji ne donosi ništa novo. Slušao sam ga nebrojeno puta, i nijednom nisam osetio ono uzbuđenje koje sam osetio sa dva prethodna ostvarenja. Ovo je album bez ijedne hit pesme, album koji je samo dobar, ali ništa više. Uticaji su sada ostali u okviru Black Flag, i toliko da mogu slobodno da kažem da su ih neverovatno dobro skinuli. Verovatno će se ljubiteljima benda Black Flag ovaj album svideti, ali meni neće nikako, ne zato što ne volim Black Flag, već zato što je potpuno neuporediv sa fenomenalnim Days of the White Owl. Nadam se sledećem boljem albumu.
Hellcat Records: P.O. Box 10574, 1001 En Amsterdam, The Nederlands.
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #7, novembra 2001.
