Offspring ne pratim duže vreme. Još od Smash albuma su izdali samo par krštenih pesama, sve ostalo neko mrsomuđenje i koketiranje sa komercijalštinom. Iskreno, nisam ni imao volje da se udubim nešto više. Novi album je maksimalno medijski gruvan, pa nije bilo teorije da ga zaobiđem. Skinuo jednom, preslušao, neverica što sam uopšte i slušao, bacio u kantu za otpatke i trudio se da ga zaboravim. Ne znam ni sam koji mi kurac bi da ponovo skinem? Možda zato što sam mazohista pa volim sebe da mučim sa neviđenim glupostima.
Days Go Byje valjda deveti album ovog benda. Jebote lebac, deveti album. Jeste da takva stvar po automatizmu mora da izazove neku vrstu poštovanja, ali iskreno mene zabole za to. Ako je nešto sranje, neće te oprati ni dvadeset godina na sceni, ni deset miliona prodatih albuma…
Days Go Byje verovatno nešto najgore što sam čuo u recimo zadnjih pet godina. Prosto je fascinantno koliko je bend uspeo da se sroza. Ja nisam našao ni jedan momenat na albumu koji bi mogao da izvučem i kažem: E, evo ovde su uspeli da provuku rif pored novca-gladnih-producenata. Bend je potpuno promenio zvuk. Ako je na prethodna 2-3 i bilo onih njihovih prepoznatljivih brzih kalifornijskih pesmica, ovde toga nema, čak ni na vidiku. Sve ono što je nekad bilo brzo, sad je u nekom polu-srednjem tempu, ne znam ni sam, totalno je zvuk nekoherentan i neodređen. Evo, pustite (ako imate hrabrosti) prvu pesmu The Future Is Now. Vidi se da pesma ima itekako potencijala, ali su je usrali sa novim zvukom. Očajni aranžmani, neke pozadinske klavijature (ili je moj mp3 rip bio krš, što je isto moguće), prebudžene činele, jako loš zvuk gitara i krajnje iritantan tempo pesme, koji ni da krene, ni da stane.
Druga je bukvalno ista, čak mislim da je i melodija ista. Iste loše stvari se i ovde ponavljaju. Naslovna pesma je prvi da ne veruješ momenat. Neuspeli kantri pokušaj, koji luta, gubeći se u komercijalnim aranžmanima i nestvarno lošim vokalnim bekovima. Mislili ste da ne može gore? Može itekako. Slede klasične punk rock pesme poput Turning Into You i Hurting As One, koje podsećaju dosta na stare radove, ali na nekim jako čudnim gitarskim rešenjima i copy/paste varijantama u refrenima.
Ipak, ono po čemu će ovaj album ostati sasvim sigurno upamćen je pesma Cruising California. Ovo je u rangu sa Rijanom i Lejdi Gagom, i to bez preterivanja. Nešto ovako ljigavo nisam dugo pustio. Apsolutna neverica da bend ovakve istorije padne toliko da naprave takav užas koji iz glave ne mogu da izbacim.
Što je najgore, udarci ne prestaju, pa dok ležimo na zemlji, previjajući se od bolova izazvanih sa nedelom zvanim Cruising California, bend nas mučki ubada sa užasnom baladom All I Have Left Is You, koja zvuči otprilike poput Riki Martina. Posle toga sledi neka rep pesma, utisak neverice i dalje ostaje.
Uvod u Dirty Magic je možda i jedini momenat koji sam vraćao. Jako dobar akustični deo na gitari koji podseća na osamdesete. Veoma dobro. Iznenađujuće dobro. Možda i preterujem, ali posle onih užasa, sad bi mi sve dobro leglo. Ostatak pesme je reciklaža rifova sa albuma Americana. Ništa posebno.
Ovaj kratki bljesak je konačno ubijen sa sledećom pesmom, koja otprilike može da bude zanimljiva samo deci na bazenu. Zabranjeno za starije od 13 godina. Predzadnja Dividing By Zero ima dobrih elemenata, ali opet su na refrenu posegli za nekim copy/paste rešenjima zbog kojih stalno imate osećaj da ste sve ovo već čuli. I na kraju Slim Pickens Does the Right Thing And Rides The Bomb To Hell je neuspešno kopiranje Bad Religiona u svom najbrutalnijem obliku. Sramotno, jednom rečju.
Šta reći na kraju, a ne ponavljati se? Zaobiđite ovo kako god znate. Ne verujte na reč nikome ko vam kaže da je ovo dobar album. Ko vam to kaže, ili vas zajebava namerno ili je zreo za stavljanje na crnu listu ljudi kojima se nećete nikada obratiti do kraja života.
