Šta se desi kad bend koji je svirao mešavinu street punka i klasičnog panka iz ere 77 smekša i poželi da postane Green Day? Odgovor znate i sami. Niste ni svesni koliko se hvali ovaj bend, ne znam iskreno razlog, jer su ove melodije toliko klasične da to nije normalno. Balavljenja po stranim sajtovima kako je ovo old skul pank, da je nešto najbolje što je izašlo u poslednje vreme, a ja preslušavam i preslušavam i jedino što čujem da je Dookie pokraden totalno. Jeste taj album stvarno jedan od najboljih što smo čuli sredinom devedesetih, ali preći sa miksa Cock Sparrer i Adoloscentsa, koji su svirali na debi albumu, je potpuno bezveze. Da se razumemo, ima ovde ubistveno dobrih melodija, ali džaba sve to kad čuješ opet neke druge koji su očigledni rip-off. Recimo druga 21st Century Girl, preslušajte je, i videćete da je jadnik čak pokušao da skine glas Bilija Džo Armstronga. Patetičan rezultat. Ne znam ni šta se pale stranci da je ovo sirovo, da je produkcija kao iz osamdesetih… Ili ja imam danas bolji sluh ili bolje zvučnike od njih, ali ovde je sve cakup-pakum. Nije preterano ispolirano, ali daleko od toga da je sirovinština. Čak su i tekstovi jako slični onome što su Green Day radili protekle decenije, naročito na American Idiot: Paranoia, mind control, but what can I do? / There’s not a lotta options left for me and you / Terrorism, nihilism, violent warning / Just when you thought your life was getting boring. Ne želim da mislite da sam ustao na levu nogu i svoj bes iskalio na ovom bendu. To bih uradio u svakom slučaju, jer ne volim kad je nešto ovako neinventivno, kao da je neko prekopirao cd, promenio nazive pesama i nazvao ih svojima. Ovo je kao da je neko na prazan list papira napisao šta je pank, šta mora da ima, šta ne sme, o čemu treba da se peva, o čemu ne i da je onda na osnovu toga napravio album. Ovo je klasičan primer albuma koji je napravljen po tim nepisanim pravilima i zato zvuči tako isprano, prazno, dosadno.
Basement Records
www.basementrecords.com
www.myspace.com/scarred
