Ne znam ni sam zašto sam očekivao nešto spektakularno od ovog albuma. I prethodni sam ekspresno poslao u kantu za otpatke, fizički ga izbrisao sa d:\mali mozak i potpuno zaboravio. Ipak, ovom bendu skidam kapu zato što imaju muda da se menjaju: od treš skejt-panka sa početka karije, preko ambijentalnog eksperimentisanja na Vheissu, pa do ludila na Alchemy Index, do meni iskreno bezveznog blues-rock mrsomuđenja na Beggars. Radikalne promene su itekako uticale da bend gubi prilično starih fanova, ali pritom dobijajući neke nove. Za nekog ko nema problem sa promenama, ovo je vrlo zanimljiv bend. Izlazak svakog novog albuma je propraćen sa pričom da niko ne zna šta će sledeće da pripreme, ali kao što sam na početku recenzije rekao, nisam očekivao ništa posebno, jer sam sa prethodnim albumom bio više nego razočaran.
Major/Minor nije preterani izlet u nepoznato, ali će mnogima biti interesantan korak u daljoj evoluciji zvuka benda koji odbija da snimi dva puta isti album. Kakva je razlika između Beggars i Major/Minor? Zamislite sve blues elemente koji su vas smarali na prethodnom i zamenite sa nekim matorim grunge-om (pogotovo u uvodnoj Yellow Belly). Mene ovo lično više podseća na Pearl Jam i Soundarden iz 1992. godine, ali pomešanih sa recimo emocijom Elliota, koliko god ta dva spoja zvučala nespojivo. Grunge uticaji traju na čitavom albumu, ali su očigledniji na prvoj polovini, naročito u pesmama Cataracts i Blinded. Ova druga ima dosta tih Elliot delova, eksperimentalnih atmosferičnih gitara i generalno mi se takav koncept dopada.
Kad sam ovo sve rekao, ispašće da je ovo grunge album, ali nije baš tako. Kad se zagrebe ispod površine primeti se da bend još ima dosta toga da pokaže. Anthology je već mekanija, u fazonu Jimmy Eat World, ali nekako se primeti da im ne leži. Ovo je nešto što mi se apsolutno ne sviđa. Izdvojio bih i Blur, pesmu koja ima jako mnogo potencijala, ali je prenatrpana različitim aranžmanima, kao da su preterali u studiju, želeći da je ispeglaju što više. Rezultat je pesma koja obiluje obilnim promenama atmosfere, koji zvuče usiljeno, veštački.
Tekstovi su i dalje zasnovani na hrišćanstvu, ali za razliku od većine bendova koji otvoreno propagiraju bilo katoličku, bilo protenstantsku liniju, Dastin Kensru (pevač/gitarista) to radi daleko suptilnije, izbegavajući velike parole i propovedi, dajući isključivo veoma lična razmišljanja. Tekstovi su daleko najbolji deo benda.
Petnaest godina postoje i još uvek uspevaju prilično da iznenade svoje obožavatelje. To ne može da se ospori, ni umanji. Ono što zameram ovom albumu je zvuk koji je raštrkan na previše strana, iako kao i prethodni donosi dosta inovacija. Ipak, i pored svih promena i raznih muzičkih kutaka u koje su zaplovili, momci i dalje uspevaju da naprave nešto što se na prvo slušanje odmah primeti da je njihovih ruku delo. Ako ste zaludni i čekate da naprave još neki žestoki Identity Crisis ili Illusion Of Safety, zaboravite na ovaj bend. Oni su odavno zaplovili iz te luke i uplovili u nama nepoznate vode. Ostaje samo da se vidi ko može i želi da ih prati u tom fantastičnom putovanju.
Vagrant Records
www.vagrant.com
www.thrice.net
