Za ovo zaista može da se kaže da je veoma originalno. Transplants je projekat Tim Armstronga (Operation Ivy, Rancid) i Travis Barkera, bubnjara Blink 182. Meni se na prvo slušanje uopšte nije dopalo, međutim svaki čovek kome sam dao cd na slušanje se oduševio. Mogao sam doći samo do dva zaključka: ili su oni poludeli, ili je moj muzički ukus otišao dođavola. Ispostavilo se ovo drugo. Naknadnim slušanjem sam ustanovio da su me prijatelji spasili tragedije kosmičkih razmera: Transplants su fenomenalni! Ali, želeo bih odmah da se razumemo, ovo nije jebeni Blink 182, ili još manje Rancid, ovo je nešto totalno drugačije. Teško je objasniti rečima šta se tačno dešava na ovom albumu, ali gomila raznih žanrova, počevši od hip-hopa, hardkora, panka do regea, prepliće se u najneverovatnijim situacijama. Svaka pesma je bukvalno drugačija, što ovaj album čini izuzetno zanimljivim i posle višemesečnog preslušavanja. Čitav album može da se podvede pod neki pank eksperiment, jer u tekstovima postoji taj boli me kurac stav, ali sama muzika dodiruje i češe pank samo u pojedinim delovima. Na primer: Tall Cans In The Air, kao možda i najveći hit album, ima tipičan pank refren Tall Cans In The / Let Me See ’Em / Fuck You, a završava se sa sjajnim gitarskim rifom, koji su odsvirali kao gosti Matt Freeman (Rancid) i Brody Armstrong (The Distillers). U Diamonds And Guns je očigledan veoma jak rep uticaj, pa i ne čudi gostovanje na vokalu Son Doobie-ja iz Funkdoobiest. Takođe je interesantno pojavljivanje Davey Havoka iz AFI-ja u fenomenalnoj Quick Death, gde me zvuk gitare podseća na neke industrial metal bendove. Čitav album je prilično interesantan i zanimljiv za slušanje, i ako vam se ne svidi na prvo slušanje, ne odustajte. Transplants su definitivno vredni.
Hellcat Records
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #9, maja 2003.
