Do sada je u mom mozgu Florida bila rezervisana za death metal bendove, ali je ovaj bend doneo promenu. Two Thirty Eight je odličan emo rock bend, koga je veoma teško strpati u koš sa naizgled sličnim bendovima, jer se izdvaja inteligentnim gitarskim aranžmanima i vokalom koji kod vas ne izaziva gađenje. Tekstovi su dečiji i jedino što izazivaju kod vas jeste smeh prema tekstopiscu, ali se, gle čuda, u potpunosti uklapaju u muziku. Druga pesma The Sticks Are Woven In The Spokes govori o stolici koja se polomila. Pevač je izgubio svoju omiljenu stolicu i zaista tuguje za njom. Pesma nas dalje vodi na sledeće jutro, pevač se uspavao i zakasnio na posao, a na ulici je video ribu koja ga podseća na bivšu. Strašno! Album donosi i neke jazz delove, ima tu i Pearl Jam forica. Generalno, tekstovi su ono što ovaj bend izdvaja. Očigledno je da je pevač opičen i da pažnju pridaje stvarima kojima se inače ne pridaje pažnja (kako objasniti činjenicu da pizdi što je u ovom bendu, umesto da radi nešto pametnije?). U gitarskim aranžmanima ima malo Californication šmeka Pepersa. A, da! Imam jednu krupnu zamerku majstoru koji je fotografisao bend. Emo klinci nikada ne bi smeli da se smeju za omot. Nikad! To nije dozvoljeno! Kakav je to onda emo? I pored svih nedostataka i očiglednog psihološkog pregleda na koji članovi benda treba da odu, ovo je jedan dobar, pa čak i odličan emo album.
Tooth And Nail Records
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #9, maja 2003.
