Obožavam Epitaph! Ono što sam dobijao u poslednje vreme su sve hitovi nad hitovima. Hellcat je potkuća Epitaph-a, drže je ljudi iz Rancida i ova malena etiketa postaje sve veća i veća, a izdanja sve bolja i bolja. Povratak U.S. Bombs-a se dugo čekao, ali ovim ostvarenjem oni su sigurno opravdali sva očekivanja. Zadnjih godinu dana sam dobijao razna e-mail obaveštenja o ovom bendu u kome se sa velikom zabrinutošću govorilo o raspadu benda zbog velikog broja nastalih problema (gubitak prijatelja iz detinjstva ponajviše), tako da je bilo za očekivati da se bend raspadne. Međutim, kao feniks, momci se vraćaju iz mrtvih i mlađariji pokazuju šta je pravi punk rock. Posle vojničkog bubnjarisanja, album otvara fenomenalna Tora, Tora, Tora, u kojoj ex pro skejter Peters kroz svoje apokaliptične i zloslutne vizije pokušava da nas upozori na izopačenost urbanog sveta, sa velikom dozom street punk ironije. Sledeća pesma Die Alone je ubedljivo najbolja i pomalo me podseća na fazon koji sviraju novosađani Blitzkrieg, mada su Sham 69 sigurno najveći uticaj koji ovaj bend ima. Preterano melodična, preterano spora i preterano dobra. Tekstovi uglavnom govore o cinizmu, o propaloj muzičkoj industriji, o socijalnim problemima. Meni se ovo strašno sviđa, jer iskreniji i strastveniji punk rock dugo nisam slušao. Ponekad me jeza hvata kada ga slušam, pesme su prilično ozbiljne, zloslutne… Imam utisak da će posle završetka albuma svet da se sruši i da će pustoš nastati. Sjajno ostvarenje u svakom pogledu. Ukoliko ste ljubitelj ovog benda, bez ikakvog razlišljanja uzimajte Back At The Laundromat i uživajte. Ovo je sjajno.
Hellcat Records: P.O. Box 10574, 1001 En Amsterdam, The Nederlands.
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #7, novembra 2001.
