Poprilično sam se dvoumio da li da uopšte i recenziram ovaj album. Ne znam kako matorci iz U.S. Bombsa mogu sebe da pogledaju u oči, ali ovaj komad plastike je jedan od najgorih pank produkata ove godine. Ako ništa drugo, ono barem najveće razočarenje. Neka mi, molim vas, neko kaže šta je toliko pank ako sviraju tri ista akorda celi album i ako se zaista pretvaraju pevajući iste tekstove kao pre nekoliko godina. Da me ne shvatite pogrešno, U.S. Bombs je meni jedan od omiljenih bendova, ali ovo što su uradili je neoprostivo. Pozitivna strana ovog albuma je gotovo savršena produkcija, koju zaista retko srećem kod bendova ovog žanra. Gitare razbijaju, uspevaju da igraju na ivici čistog zvuka i prljavštine, što ukupnom zvuku daje punoću i toplinu. Recimo da se osećam prilično tužno što je i ovaj bend puko, jer je Duane Peters jedan od istinskih legendi svetskog panka i skejtbordinga. Ipak, muzika je previše loša na ovom albumu. Možda se klincima svidi, ali meni nikako.
Hellcat Records
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #10, aprila 2004.
