Zaista mrzim bendove koji se apsolutno ne trude da dostignu svoj maksimum. Posle izuzetnog američkog debija Let It Burn, odnosno splita sa Ataris izašlog za pop pank etiketu Kung Fu Records, zaista sam očekivao da će bend nastaviti da praši brze i zarazne melodije, međutim odlazak iz opasnog Izraela i selidba u daleko mirniju, opušteniju i topliju Kaliforniju učinio je da se i ovaj bend rastopi sa prvim zracima kalifornijskog sunca. Već je prošli album Bad Story, Happy Ending bio veliko razočarenje, dok je No Vacation From The World samo nastavio u tom pravcu. Od odličnog i buntovnog pank benda, pretvorili su se u dečiji nja-nja bend. Tek po koja zanimljiva melodija, tek po koji interesantan i provokativan stih, tek album je čist déja vu, fotokopija najlošijih Lagwagon melodija (koje, uzgred, nikad nisu videle svetlost dana) i svih tooth and nail bendova u najgoroj noćnoj mori. Čak i činjenica da je Tony Sly (No Use For A Name) upleo svoje prste u sve ovo (produkcija i tekst za jednu pesmu) nije doprinela da ovaj album dobije prelaznu ocenu. Šteta. Ostaje nam da u kolekciji zadržimo samo Let It Burn i zaboravimo da je ovaj bend ikada napustio Haifu.
Kung Fu Records
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #9, maja 2003.
