Jedna je činjenica da ovoj etiketi ide dobro. Dve kompilacije u jednoj godini, gomila novih bendova i dosta prodatih diskova sigurno idu u prilog ovoj mojoj tvrdnji. Druga je činjenica da su skoro svi bendovi ove etikete sranje. Nekada moćna i zaista interesantna etiketa, koja je u svojim redovima držala zakon bendove poput Gob, Glue Gun, Straight Faced, 30 Foot Fall, White Kaps i Jughead’s Revenge, danas je spala na praktično dečije bendove tipa Keepsake, Lonely Kings, Knockout i Plain White T’S, koji, ono što je najgore u čitavoj priči, zvuče potpuno isto! Teško je, iskreno, napraviti neku ozbiljniju razliku između Knockout i Plain White T’S, kao ni između Lonely Kings i Keepsake. Iako je moguće pronaći odlične melodije, zanimljiva gitarska rešenja, dobre prelaze na bubnju, solidne bekove, ostaje utisak da je sve to jedna te ista priča, dosadna pesma koja se, poput pokvarene ploče vrti u krug. Pederski nja-nja vokali su ono što me zaista odbija da slušam ovu kompilaciju i Fearless bendove u celini. Jedino što je pozitivno i dobro na ovoj etiketi jesu odlični Bigwig, njihova reinkarnacija Near Miss, impresivni Dynamite Boy i solidni Junction 18. Sve ostalo je golo govno.
Fearless Records
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #9, maja 2003.
