Kad porastem biću Jimmy Eat World. E, kurac, nema šanse. U poslednje vreme nije nikakav problem pronaći bendove koji neki drugi bend iskopiraju sa gotovo stoprocentnom prociznošću, sem naravno kvaliteta. Victory In Numbers je savršeni primer benda koji nema srama, već im svaka pesma predstavlja gotovo preslikanu formu mnogo poznatijih, gore pomenutih kolega. Okej, kapa dole za produkciju, što i ne čudi, jer ju je radio čovek koji je producent Britni Spirs. Stvarno je prijatno slušati ovakav bubanj, gitare su, iako krajnje neinventivne, u apsolutnoj harmoniji. Vokal je isti kao Jimmy Eat World, čak se trudi da skine i boju glasa. Ono što ih razlikuje jeste što nemaju onih genijalnih akustičnih delova koji krase Džimija, ovde je sve nekako praznije, sa daleko vise vokalnih delova i vrlo sporih, doduše veoma melodičnih refrena. Naglasak je dat na vokalnim harmonijama. Momak zna da peva, vidi se od prvog minuta, ali sve je to džaba, kad je krajnji rezultat da vam je muka od celog benda. Retko je videti toliki talenat, a toliko ukradenih tuđih melodija. Kad kažem talenat, mislim na muziciranje: ovde je sve bez greške i nekom neiskusnom mladuncu će ovo možda biti idealna muzika za post-raskid period, za još jednu nedelju samosažaljenja i melodramatike. Međutim, ako zagrebe ispod površine, shvatiće da je ovo samo još jedan bend koji uskače u voz na kome se već odavno nalaze bendovi poput Džimija, Taking Back Sunday i Matchbook Romance. Potpuno klišeiziran omot, koji se u copy-paste fazonu savršeno uklapa u čitav album. Da me je neko pitao, dao bi sto marki da je ovo novi Fearless bend. Tekstove nisam imao snage da čitam, jer me je čitav album toliko psihički izmorio, ali sam pogled na naslove tipa Dare You To Dance, Romeo, Hope That You Know, Falling To Pieces… vam dovoljno govori. U svakom slučaju, za talenat dobijaju 7, za album dobijaju keca na kvadrat. Momci, sledi popravni, nadam se da ste izvukli pouke.
Bullet Tooth Records
www.myspace.com/bullettooth
www.myspace.com/victoryinnumbers
