Oduvek sam bio totalno ravnodušan prema ovom bendu. Čak i pre nego što sam ih video uživo u legendarnom St. Jamesu. Stao sam još na drugom albumu i više nisam imao želje da ih pratim. Glavni razlog je krajnje generalizovan hardcore stare škole, sa blagim uplivima krosovera. Međutim, novi, peti album sam skinuo, preslušao i bio prijatno iznenađen. Očigledno su napredovali, što i ne čudi, jer su samo u ovaj bend sprcali petnaestak godina. Red je i bio da se dovedu u red. Šta novi album nudi? Pre svega eksplozivnu mešavinu hardkora i to onog superbrzog, mnooogo gotovo metal solaža, sa prljavštinom treša i garažnog panka. Dakle, ovo je daleko od običnog klišerskog old skul benda kakvih je bilo (i biće) koliko hoćete.
Marko Korać je takođe dosta napredovao (bar što se pevanja tiče) i nekako mi izgleda da su mu Negative Approach i Youth Of Today i dalje najveći uzori. Što i nije loše. Tekstualno sam uglavnom preskakao, teško takva razmišljanja imaju dodira sa mnom, pogotovo kad se u mnogima govori o zlu velikih muzičkih izdavačkih kuća, a u današnje vreme gotovo svi izdaju digitalno. Da ne dužim, ko ih je tekstualno gotivio, verovatno će i dalje, ostali su verovatno ravnodušni poput mene. Ipak, kvalitet jednog albuma, što se mene tiče, nikad nije bio u tekstualnom smislu. Kad to kažem, mislim da ni najveći literarni radovi ne mogu iz govana da izvade lošu muziku. I obrnuto.
About To Crack ima dosta toga zanimljivog u manje od 20 minuta koliko traje. Brdo solaža je najprimetnije. Čak i u ultra brzim delovima, kada se poput Bolta trkaju ko će brži da bude, nađe se nekako prostor da upadne solaža u Motörhead stilu. Upravo taj pečat koji Lemi daje svom bendu, ovde je strahovito prisutan, pomešan sa Vitamin X treš hc/pankom. Ovo je ujedno i recept kojim bi moderni hardcore bendovi ovakvog usmerenja trebali da primene. Ili barem nešto slično. Kao okosnicu zadržati stari zvuk, ali dodati malo začina prljavštine i rok solaža i odmah je priča sasvim drugačija i originalnija. Jedina prava mana ovog muzičkog tornada je dužina, ili bolje reći kratkoća. Jedino vam ostaje da album pustite dva puta, da bi dobili pravu meru.
Kao šlag na tortu i koja reč i produkciji. Snimali su ga ponovo sa Stivom Albinijem i njegov stil je itekako primetan. Već je radio sa gomilom dobrih hardcore bendova i uvek je unosio zdravu dozu prljavštine i garaže, pa to ni ovde nije izostalo. Bas linija bukvalno reže, ritam gitara je možda malo tanka za moj ukus, ali je zato solo gitara perfektna. Mislim da su namerno želeli taj malo tanji zvuk, da bi se piskavost solaža posebno istakla. Možda zvuči čudno prvi put, ali kasnije kako se sluša sve je logičnije. Objektivno pesme su kratke i već natrpane, ali ne bi bilo naodmet da se malo više horskog pevanja ubaci.
U svakom slučaju, krajnje dobar album, naročito za fanove ovog benda, ali i za one koji su poput mene još davno odustali od njih.
Tankcrimes Records
www.tankcrimes.com
https://www.facebook.com/pages/Vitamin-X/113442678712373
