Svakodnevno bacam pogled na bandcamp i preslušavam nove albume, ali retko šta je dovoljnog kvaliteta da bi se napisala recenzija, a samim tim i preporučilo nekom kežual konzumentu melodije. Ostali fanatici poput mene su sigurno odavno već naleteli na ovaj bend iz Hjustona, čiji album iščekujem bezmalo dva meseca.
Melodija je bio žanr koji je činio epicentar pank scene devedesetih i ogroman broj kultnih bendova i danas privlači najveću pažnju. Ipak, novi milenijum je doneo osetan pad kvaliteta i retki su bendovi koji su uspeli da se zadrže, a trenutno mi na pamet pada samo Rise Against. Većina ljudi je odustala od žanra, zasitila se, prebacila na nešto drugo, a ja kao matori dinosaurus i dalje ne odustajem, tražim, kopam, nadam se da ću ponovo osetiti tu strast, uzbuđenje i emociju kad te prodrma neki novi album, koji ponosno staviš na policu omiljenih izdanja. Ti momenti su u poslednje vreme užasno retki. Možda je to povezano sa mojim godinama, jer slušam muziku koju sam slušao kao tinejdžer i uporno tražim taj isti osećaj, iako ja nisam više isti čovek, a i generalno manje kose i više kilograma ne doprinose čitavoj slici.
Elem, serem kao i uvek, a gotovo ništa nisam rekao. Winning Streak stižu iz Teksasa, zemlje koja je iznedrila toliko toga interesantnog na indie / punk sceni da je jedna podeblja knjiga mala da se sve to spomene. Ovaj bend karakterišu zaista harmonične melodije, a vokali i gitare su u savršenoj sinergiji i zaista je sve to prijatno uhu. Pevač ima lepu boju glasa i ne boji se da ga pusti. Glavni preduslov za kvalitetan melodičan album je ispunjen, ali dobrog pevača je lako naći, a talenat za pisanje pesama? Ne brini se, sve je tu, fino upakovano, a tek kad čuješ ko je sve gostovao, pašćeš na dupe.
Prvu pesmu koju sam čuo (The Black Behind The Stars) sam slušao danima. Ganer Megrat iz čikaškog benda Much The Same je gostovao i mogu slobodno da kažem da je kompleksnost gitarskih melodija, pogotovo u poslednjoj trećini pesme, zaista impresivna. Osnovnu ritam gitaru fenomenalno dopunjuje druga gitara, koja ima više slojeva, verovatno 4-5, sa pažljivo uklopljenim delovima, koji se granaju na više strana. Ako tome dodaš masivne, ali veoma harmonične bek vokale, onda ti je jasno da se ovom albumu jako studiozno pristupilo. Inače, ova pesma je poslednja na albumu. A pošto sam prvo krenuo od dupeta, mogu da nastavim dalje.
Mike Herrera je svima poznat kao vokal benda MxPx. Momak ima jako specifičan stil pevanja, koji je povukao na desetine bendova sličnog usmerenja. Iako taj njegov stil, sa dosta ravnog pevanja ne nalazi na previše odobravanja, ovde se jako dobro uklopio, pogotovo što je pesma u kojoj je gostovao (Whichever Path You Take) jedna od najbržih na albumu i sa duplom pedalom u nekim elementima malo i podseća na MxPx.
U Liar gostuje Edi Hadad, čija rokerska solaža se zaista impresivno uklopila. Sa dosta delova na klaviru, uz laganu, ali prilično melanholičnu atmosferu, podseća me na miks Lagwagon i Bad Astronaut. Još jedna pesma koju mogu da izdvojim je i osma The Things We Thing We Know, sa dosta interesantnom melodijom i dosta promena tempa.
Da ne nabrajam dalje, shvatio si poentu. E, sad o onome što mi se ne sviđa. U principu, većina melodičnih bendova ima problem sa zvukom, odnosno preteraju sa plastičnim bubnjem, pa to često zvuči prilično fejk. 90% bendova sa Fat Wreck Chords vole takvu produkciju, a ni Winning Streak nije želeo da napravi nešto drugačije. Razumem logiku plastičnog bubnja, jer se dobro složi sa basom, naročito u sporijim delovima, ali ja preferiram malo siroviju svirku, pa čak i da čujem prste kako rade po žicama. Ovo generalno uzmi sve sa rezervom, jer je to moj lični stav i moj ukus što se produkcije tiče.
Tražiš dobar melodičan pank rok? Mogu širokog srca da ti preporučim ovaj bend. Mene drži već nekoliko dana (par ranije objavljenih pesama i nekoliko nedelja) i svakim slušanjem provalim neke druge fazone.
Punk & Disorderly Records
https://www.facebook.com/punkndisorderlyrecords/
https://www.facebook.com/winningstreaktx/
