Sećam se onih dana kad sam dobijao tone emo diskova, pizdeći što ih ima toliko sa plačipičkastim pevačima, koji farbaju kosu, uvaljujući nam termin pop-punk za nešto što je par godina pre toga pošteno nazvano boy-bendom. U tom naletu emo euforije je izleteo i užas u vidu Yellowcarda koji su povrh klasičnih emo rock melodija, kenjkavog vokala, ponudili i violinu. To se ne zaboravlja. E, ja skoro zaboravio na njih, a oni se vraćaju, očigledno jači nego ikad. Sve sa violinom. Na When You’re Through Thinking Say Yes formula ostaje bukvalno ista kao i kad su prvi put upali na MTV2 listu tamo neke 2003. Totalno kretenska kombinacija violine, akustičnih gitara i povremene brze melodije zvuči kao pijani kauboj na Brodveju. Suludo što se mene tiče. Klasičan rok je dominantan, mada spor do bola. Iritirajuća violina se ne zaustavlja u nijednom momentu, a primetan nedostatak bek vokala naglašava lošu sliku što se glasa tiče. Senzitivni, poetični tekstovi su blaga reč za humanitarnu katastrofu koju izazivaju kada pustim ovaj album. Teme koje su pokrivene su naravno dubokoumne i da ne bih previše dužio samo ću napomenuti da se Kiša sliva niz lice i da su Sva sećanja u svetlosti tvojih očiju… Ako bi ovo slušala neka devojčica od 14 godina koja je tek otkrila Taking Back Sunday i Saves the Day, verujem da će imati neki ozbiljan prizvuk. Muzički je iznenađujuće obično, bez nekih potenciranja ka klimaktičnim krajevima, koji su sad moderni kod mnogih emo rock bendova. Verujem da ovaj bend ima svoju publiku, ali ako ćemo iskreno, ona je uglavnom mlađa, neiskusna i neislušana. Ovaj album sadrži toliko klišeiziranih delova, što u muzici, što u tekstovima, da bi mi trebalo dva dana da sve nabrojim. Možda će neko od vas sad da podigne dva prsta i kaže kako sam i ja zreo za lobotomiju što recenziran nešto ovakvo, i ja neću imati nikakav argument protiv. Ali, pošto je danas dan za seckanje mejstrim bendova, drugi u trilingu asova je i ovaj album.
Hopeless Records
www.hopelessrecords.com
www.myspace.com/yellowcard
