U vreme kada je twitter forma dominantna u novinatstvu, pristup ovakvom formatu je potpuno neopravdan iz očiju mlađih generacija čitalaca. Međutim, ta paradigma ima jedan faktor koji kvari čitavu sliku. NEMA MLAĐIH konzumenata kojima je prvo muzika bitna, a kamoli da pročitaju, pa makar i u haiku formi, da se nešto desilo. Zato, matorci, evo me.

Foto: Graveyard Neighbour

Prvo, slabo pratim region, ali Srbija, sa nekoliko jakih festivala, poput Exita, Arsenala i LoveFesta (dovoljno je), govori nekoliko stvari. Da smo živi, pa makar i preko 35 svojih godina, da smo poštovaoci modela hleba i igara, što ne mora da zvuči pogrdno, naprotiv, u svoj gorčini, mi nađemo ventil da nam bude lepo makar na trenutak, pre nego što Fiat ode iz zemlje.

A možda ima i toga jer mi, starije generacije, znamo kad nemaš festival na 50 km i šta je otići na koncert u Budimpeštu, cimati se, jer Srbija nikada nije bila u tour itinerarijumima naših omiljenih bendova.

Da ne odem u krajnost, ma koliko razmaženi i kukali na Exit, da nema šta da ponudi, mi zapravo ne znamo da cenimo vrednosti. To što je na trenutak zemlja decentralizovana, očigledno smeta eliti lezilebovića da pomere svoja dupeta iz hipsterskih laguma. Osim što su pasivniji krajevi dobili svoj spotlight, opet je to za vaše dobro učinjeno, da bi ste malo protegli atrofirane mišiće i pomerili iz učmalog mesta glavnog grada.

Foto: Graveyard Neighbour

Arsenal je, za moj vidokrug, bio uvek primamljivog sadržaja, ali očigledno nedovoljno. Ili nisam imao u okolini ikoga da uloži napor da me pokrene. Tako i ovog puta, kako je i opšte mišljenje, najslabijeg Arsenala do sada, umalo da ostane daleko od očiju, daleko od srca. Međutim, Oreš se potrudio da ne bude tako. Pošto sam pobornik empirijskog učenja, krenusmo u sticanje novog iskustva.

Kragujevac je u meni uvek budio neke posebne emocije, pa tako i ovog puta, beše mi odmah prijatno oko srca – među svojima sam 🙂 Ali tako je. Grad čine ljudi, a u Kragujevcu je uvek topla dobrodošlica. Prvi susret s festivalom mi je bio da je cirkus stigao u grad, pa ajde malo da se izađe na korzo. Jednostavno, sušta suprotnost od Exita, tako da se na uzdizanju festivalske kulture treba raditi još, odnosno, da ovo ne bude festival na koji će dolaziti posetioci iz delova Srbije južno od Kragujevca, već i iz drugih država. Ovaj grad to zaslužuje!

Već sam previše pisao o festivalu, ali jednostavno, utisak je da ovo ima perspektivu i ne dozvolimo da se na ovome završi. Da se sruši ovako moćna, kvalitetna i grandiozna bina Main Stagea, jako dobra bina Garden Stagea i DJ-ing u pokušaju.

Nakon masovke, koja je ispratila Plavi Orkestar, brisani prostor ispred glavne bine nas je bukvalno usisao i pozicionirao tik nekih 30-ak metara ispred prve linije odbrane. Polučasnovno okasneli koncert se konačno desio – Enter Shikari walking among us!

Nisam ja preterani fan, odnosno, do ovog koncerta nisam bio. Dovoljno je samo to reći?! Ili možda da je ovo bio jedan pravi audio-vizuelni spektakal, holivudskog tipa. Bend koji svoje uporište temelji na punkrock i hardcore muzici, nadograđujući prvi sprat programingom raznoraznih žanrova koji troše kompjuter, prvenstveno je skupina perfektnih muzičara, koji su svoj profesionalizam doveli do ključanja. To kažem jer je atmosfera u prvom delu koncerta bila prilično neafirmišuća za njih. Feedback publike je dolazo sporadično i neubedljivo, a da, pri tom, sâm bend nije kriv što smo nepismeni. Kvalitet i energija je prelomila na stranu benda i publika je u drugom delu koncerta propisno reagovala. Iako patern nije postojao, da li reagujemo na svežije ili matorije stvari. 

Foto: Graveyard Neighbour

Set lista veoma jaka, ali ipak po meni neprežaljena Radiate, koja je izostala… pa čak i Torn Apart bi mogla da se uklopi. Međutim, za 60 minuta svirke, bend sa toliko hitova prosto ne može svima da bude po volji; što bi rekli nisu oni burek. Počastvovani smo bili neprevaziđenom Destabilize, Anything Can Happen…, Sorry, You’re Not A Winner, paleta novih i za kraj Live Outside, koja odzvanja u glavi do dana današnjeg.

Sećam se da sam pre x godina imao neki satelitski kanal Scuzz, na kome su prilično bili domaći, pa čak rabili gro minutaže na neki Live in London, gde se bend baš i nije proslavio živom izvedbom. S tom predrasudom sam kročio pred njih, čekao fail, a oni me demantovali sve vreme. Bravo! Bravo za energiju, bravo za davanje maksimuma, hvala za sve što sad naplaćujemo kosmički dug višedecenijske izolacije, ovo je vredelo videti i čuti pre svega.

Iako sam skinuo pregršt bendova za videti uživo, sa svoje bucket liste, gde su ostala samo dva, dodajem i Enter Shikari za reprizu, a vi iz Exita, nemojte da ste gluvi!!!

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime