Bullet For My Valentine – Gravity

38

Neću sad nešto puno da te lažem kako sam ovaj velški bend slušao svih ovih godina. Nikad mi nije kliknuo previše. Naravno, slušao sam prilično dobar debi album The Poison, čisto da čujem o čemu se tu radi, preslušao par puta, ali nikad nisam bio oduševljen. A njih je prilično usralo da na krilima tog albuma počnu da pune hale usplahirenih devojčica. Nakon toga su pokazali da nemaju goriva u rezervoaru kreativnosti, a neke od tih sledećih izdanja sam samo ovlaš odslušao. Sećam se dobro skandaloznog Temper, Temper, koji je u dobroj meri uticao da bend konačno siđe sa utabane staze kojom je išao, uključi moždane vijuge i počne da pravi albume koji liče na nešto. Pokušali su sa prethodnim albumom Venom iz 2015. godine da uzmu nešto kreativnosti sa debija, ali sem par solidnih pesama, alum je totalno za zaborav. Naravno, ja sam mazohista, pa moram da preslušam sve što mi padne u ruke winampa, a s obzirom koliko je bila agresivna marketinška kampanja za Gravity, nije bilo teorije da ga promašim, čak i da sam hteo.

Iskren da budem, dugogodišnji fanovi će ih možda spaliti na lomači zbog ovog albuma, dosta popičastog zvuka, prošaranog sa znatno više melodije, a manje metalcore mrsomuđenja. Za divno čudo, pola albuma mi se svidelo, par pesama je bilo u kategoriji može da prođe, a nekoliko treba zabraniti dekretom i spasiti čovečanstvo takvih abominacija. Rekao bih da je prva polovina albuma znatno kreativnija od druge polovine. Kao što sam već spomenuo, ako očekuješ metalcore riljanje i furiozne brzine, bolje baci pogled i uši na nešto drugo. Već u uvodnoj Leap Of Faith je jasno da bend pokušava nešto drugo, i to je konačno ta kreativnost koju godinama čekam. Produkcijski je zaista na maksimalnom nivou, pogotovo što ima dosta gitarskih elemenata i klavijatura, elektronike, a opet nisam stekao utisak da je gužva u zvučnoj slici.

Već vidim kako se mnogi hvataju za glavu, a neki i za bejzbolku kad čuju drugu pesmu. Totalno mekana, ultra melodična gotovo u nekom alternativnom rok fazonu. Tek par vrištanja za stare fanove. Meni iskreno ovo prija daleko više, jer je znatno harmoničnije, a ti brutalni vokal delovi sad deluju iz pozadine, znatno su tiši i imaju smisla. Slična priča se nastavlja u trećoj Letting You Go, koja je opet kompleksnija od prethodne dve i verovatno je najveći hit na albumu. Produkcija zvuka je impresivna. Zaista je odličan miks gitara, klavijatura i nekih elektro delova, koji su totalno suptilni.

Ja sam lično najviše oduševljen sa četvrtom Not Dead Yet, veoma atmosferičnom pesmom koja ima masivne pozadinske vokale, gomilu nekih sitnih efekata, možda previše ispoliran zvuk, ali meni to nije zasmetalo. Zaista odlična pesma. Nažalost, potpuno drugačije osećanje te čeka u užasnoj, petoj, The Very Last Time. Njanjava balada koja se previše oslanja na elektroniku uz tupav, neispirativan tekst, koji ne priliči čak ni bubuljičavom tinejdžeru kog je upravo šutnula riba. Preskoči ako ti je život mio.

Tekstovi su im uvek bili bezvezni, čak i meni koji na njih uglavnom ne gledam previše ozbiljno i revno. Kada članovi benda imaju oko 20 godina, onda ne vredi ni tražiti neke poetske mudrolije, ali pevač i praktično gazda benda Met (stariji tek koji mesec od mene) je prilično opsednut sobom i svojim životom, pa se sve svodi na to. Plus što je ciljna publika benda uglavnom u nekim tinejdž godinama.

Užasi druge polovine albuma se nastavljaju sa besmislenom Under Again, koja se otegla na preko četiri minute i gde je jedino refren nešto na šta treba obratiti pažnju. Gomila elektronike i jeftinih delova sa klavijatura zvuče baš jadno.

Naslovna pesma Gravity je kvalitetom u rangu prve polovine albuma, odnosno prve četiri pesme. Iako je ovde upotreba elektronike i klavijatura veoma izražena, ona je fino izbalansirana. Odlične melodije i dobra harmonija bek vokala. Jedina zamerka je u principu na mekanom zvuku čitave pesme, ali to može da se etiketira i ostatku albuma. Sledeću pesmu Coma staviti u rang sa ostalim baladnim užasima koje sam već spomenuo. Totalno besmisleno, sem kod refrena, koji kao da neko drugi pravi.

Predzadnja Don’t Need You je možda zaostala sa nekog prethodnog albuma. Dosta tih metalcore deonica, sem u refrenu koji opet donosi klavijature, ali u ovom slučaju i duple pedale na bubnjevima. I pravo da ti kažem, tek kod ove pesme skontaš bubnjara uopšte. Njegov rad na ovom albumu je baš pozadinski. Totalno neupadljivo. Album završava sa još jednom krajnje kilavom pesmom Breathe Underwater. Ne kapiram ovakve emo tužbalice. Niti znaju da ih sviraju, niti im leži. Smaračina na kvadrat.

Moji utisci su prilično pomešani. Pet pesama su vrhunske i još bih mogao da napabirčim, možda, plafon dve da se nađu, i to je to. Ostatak je apsolutno jezivo lošeg kvaliteta. Šteta što nisu ubacili više pesama kao sa početka albuma i da su šutnuli sve njanjave balade koje ne služe ničemu. Onda bi dobili jedan utegnut i kvalitetan album. Polovična ocena, mada je i to previše s obzirom koliki su mi kurac bili prethodni album, naročito ako govorimo o Temper Temper izdanju koje je smehotresno, dosadno i neispirativno.

Da li da ti preporučim da preslušaš? Možda ja nisam prava osoba za to, iako svaki album benda koji voliš treba na kraju krajeva i preslušati i doći do svog suda. Ima šta da se čuje, ima dobrih pesama, ima hitova koji će ti zvoniti u ušima celog leta, ima fenomenalnih produkcijskih rešenja sa kojima ćeš češati glavu, ili dobiti inspiraciju da napraviš i ti nešto slično… Gravity je hrabar album, to moram priznati i nadam se uvod u neku interesantniju budućnost ovog velškog metal benda.

Spinefarm Records
https://www.spinefarmrecords.com/
http://www.bulletformyvalentine.com/

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime