Uz ovaj bend sam odrastao, često bio i najmlađi u publici na koncertima, a u danima kada sam počeo da radim fanzin, tamo negde oko bombardovanja, raspali su se. Ali, pošto su mnogi od vas samo čuli za ovaj bend, a nemaju pojma o njemu, krenuću od početka. Bend je ideja Vuka i Acka još dok su bili golobradi srednjoškolci, problematične 1992. godine. Tada je na srpsku rok scenu počela da stupa jedna nova generacija, bendova je bilo strašno mnogo, ali su svi imali zajednički problem: kako doći do svog izdanja. 16x8x23x su po tome postali šampioni, jer garantujem da nema maleroznijeg benda od njih. Sećam se dana kada je Vuk ponosno doneo prvu singlicu, na kojoj se našlo četiri pesme, tri snimljene u studiju, plus i tada skroz nova Džek Trbosek, snimljena u KST-u. Singlica odiše mladalačkim buntom, neverovatnom fuzijom panka i funk rocka, sa naglašenim gitarskim virtuoznim deonicama i crnohumornim tekstovima. Zanimljivost je da je tada bilo sasvim normalno da se čeka godinu, dve, tri da se izda materijal, pa je tako bilo i sa ovim. Snimljeno ’92. objavljeno godinu dana kasnije u vreme kada su već imali spremljen debi album. Ideje su bujale i ubrzo su imali i celih šesnaest pesama, što je i bila početna ideja, da se po brojevima u nazivu benda dođe do cifre pesama na prva tri albuma. Nažalost, nisu (za sada) to uspeli da ostvare. Dakle, prvi album je furiozni šarenoliki miks gitarske muzike. Uticaji Pearl Jam, Soundgarden, Džimija Hendriksa, Pepersa su očiti na svakom koraku, ali momci su odrasli i na panku, fanku i svemu onome što je bilo popularno krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih, pa je teško žanrovski odrediti šta su svirali. Većini ljudi su u pamćenju ostali hitovi Kifle s džemom ili Moja mama šnicle tuče, iako ih ja lično nikada nisam previše voleo. Moji favoriti su i danas ostali Gasna komora, koja nažalost nije uvrštena na ovu kompilaciju, Miki i Krle, Tihi i Prle, Gospodar vremena, Apači i Turbo Cune. U godini kulture se Metropolis smilovao i izbacio album, ali samo na kaseti. Sećam se Vukovog razočarenja što ih je izdavač ignorisao, a u isto vreme bendovi poput Sunshine i Plejboj su čak i singlice izdavali na disku. Ne zaboravite da je to bilo vreme kada nije bilo rezanih diskova, kada nije postojala fabrika za proizvodnju originalnih diskova, već se išlo u Bugarsku, Mađarsku i stvarno je teško bilo doći do izdanja. Album je prošao kako je prošao, loš snimak na kaseti, ali zanimljivi koncertni nastupi su ih držali tu negde sa većinom poznatih bendova iz tog doba. Drugi album je potpun zaokret, i u muzičkom i tekstualnom smislu. Tekstovi imaju kraće slogove, ozbiljnije su teme, pomalo nerazumljive i metaforične. Muzički su se potpuno okrenuli funk rocku i džezu, ima dosta experimentalnih i sporih delova i generalno su jedan deo publike izgubili, ali su svakako pridobili neke druge ljude. Lično nikad nisam preterano voleo taj period. Mračno stanje na domaćoj sceni, bend totalno skrajnut i ignorisan. Razlozi su možda i u tome što je album bio totalno drugačiji od prvog. Od tih pesama izdvojio bih jako zanimljivu Crno Žuto Plavo Belo, kao i jedini spot Bonus #1, snimljen prekasno, kada je album odavno izgubio svežinu i aktuelnost. Kako su muzičari u bendu postajali bolji, tako je muzika postala komplikovanija, eksperimentalnija, a meni i sve manje zanimljiva. Poslednji singl je izašao posle bombardovanja, čak mislim da se bend već tad i raspao. Zašto je ovaj staropazovački bend ostao ukopan u underground vodama, iako je bio nadomak mainstream popularnosti? Razloga ima puno, ali mislim da su se jednostavno pojavili u pogrešno vreme, imali inertnog izdavača i ruku na srce nisu ni imali sreće. Skoro dvadeset godina nakon prve probe, Vuk je ispunio svoju želju i uradio remastering skoro svih pesama. Nažalost, postoje neke stvari koje mi se kod ovog, inače izuzetnog izdanja, ne sviđaju. Da krenemo od dobrih. Digipack je izvrstan, podseća na strana izdanja u vreme s početka milenijuma kada su svi prešli na digipack. Zvuk je poboljšan, izbalansiran i sada zaista dolazi do izražaja muzička šarenolikost, naročito na prvom albumu. Šta ne valja? Fali Gasna komora, koja se nalazi i na prvoj singlici i albumu. Očigledno neki nisu shvatili tekst, pa je bend odlučio da ne pravi sebi problem i otkačio je. Meni to smeta, to im je prva pesma, čak mislim da je na prvoj singlici još bolje odsvirana. Takođe, ovo je retrospektivno izdanje, pa bih više voleo da su uradili čitava izdanja, nema live verzije Trboseka sa prve singlice, koja je u principu zastupljena samo sa Moja mama šnicle tuče, gde se vidi očita sirova energija u lošijoj produkciji. Drugo što mi se ne sviđa je koncept knjižice, koji je nekako nedorečen. Ustvari, koncept je dobar, sa starim fotkama i tekstualnim prikazom bitnih momenata benda, ali je sve vezano za početni period do ’94. godine, dok u nastavku idu par tekstova. Više bih voleo da su umesto par tekstova dovršili priču, jer je tekstove lako naći na internetu. U svakom slučaju, ovo su ipak sitne mane, jer je izdanje odlično i za svakog ko ih je pratio i slušao u ono vreme, itekako vredno nabavljanja. Kada gledam i slušam ove pesme sa distance od skoro petnaest godina, muzički u totalno drugim vodama, smatram da je bend bio najkvalitetniji u svom početku, u srednjoškolskim danima. Sirova energija, fantastični gitarski rifovi inspirisani pankom i hard rokom, a mnogo manje fankom, ali i tekstovi prepuni crnog humora, otkačeni i neozbiljni, provokativni su ipak daleko bolji period u karijeri od druge polovine, kada dominiraju eksperimelne gitarske deonice, gruvajući bas i džez delovi, ukomponovani sa nekoherentnim i nerazumljivim tekstovima. Ako ništa drugo, meni lično je ovo izdanje putovanje u prošlost i preslušavanje perioda kada sam muzički odrastao. Pitanje je kako će neka nova mlađa publika gledati na ove pesme sa distance od skoro 20 godina, ali ako bude prilike, možda ćemo uskoro čuti i novi materijal, da vidimo gde se bend nalazi u modernom muzičkom okruženju.
Long Play
www.16x8x23x.com
