Ukoliko ste pomislili da ovaj bend dolazi iz Francuske, zajebali ste se. Achigan su Kanađani iz Kvebega i ovaj album predstavlja njihovu viziju kalifornijskog melodičnog panka. Glavni čovek bend je Kristijan Arčigan, koji radi svu muziku i tekstove. Prava je umetnost shvatiti bilo šta iz šturih myspace podataka o bendu, pogotovo što mi francuski baš i nije jezik koji sa lakoćom govorim. Sa druge strane, nije baš neophodno da o svakom bendu znamo broj čarapa i sve nazive pesama. Archigan najviše podsećaju muzički na Bad Religion, s tim što je vokal značajno drugačiji i nema toliko bekova. Achigan obožavaju da koriste solaže kojih ima po nekoliko u svakoj pesmi. Malo mi je neobično da čujem francuski u melodičnom pank bendu, jer do sada nisam imao previše prilike za tako nešto. Ipak je engleski dominantan jezik. I pored svog truda, smatram da francuski nije za ovakav tip muzike. Meni je previše odvlačilo pažnju ono krkljanje, nešto slično kao što skandinavcima paraji uši naša š,ć,đ i ostala slova. U principu je verovatno stvar navike, a meni nije leglo nimalo. Sa druge strane, muzika je klasična melodija, uglavnom bržeg tipa. Da nema solaža ne bi bilo ništa posebno. Ako sam ja kao okoreli slušalac melodije zevao pola albuma, mogu da mislim kako je vama. Osnovni problem ovog benda je što nije sposoban za menjanje ritma. Uhvate jedan fazon i tako piče do kraja pesme. U melodiji je bitno i da refren bude bombastičan, ovde je teško provaliti kad se završava strofa, a kad počinje refren. O prelazima da i ne govorim. Bekovi se svode na terciranje, a ne na pravljenje harmonije. Jednostavno rečeno, ovo je totalno prosečan bend koji bih preporučio samo onima koji slušaju melodiju i za koje ne postoji ništa drugo. Svi ostalo slobodno zaobiđite.
