Jebote, šta bi sa ovima? Prethodni je bio remek-delo horor panka, a ovo je potpuni zaokret za 180 stepeni. Čitav album je, blago reći, problematičnog kvaliteta. Dosadne pop pesmice od tri minuta, skoro identičnog ritma. Kombinacija klavira i vokala dominira albumom i bend apsolutno nema nameru da se mrdne. Jesu ljudi govorili da će Aiden prelaskom na Victory da omekša i da cilja na pop publiku, ali ovo je stvarno besmisleno. Uticaji Misfitsa i AFI-ja, koji su bili posejani čitavim debi albumom su potpuno nestali, žestoki pank vokali su zamenjeni plačipičkastim zapomaganjem o slomljenim srcima. Tekstovi su toliko debilni, naročito ako spomenem da je nightmare reč koja se nalazi u skoro svakoj pesmi. Stekao sam utisak da je bend spreman na apsolutno sve, čak i da potpuno okrene leđa kompletnoj horor-pank priči koja je i od njih stvorila stvarno grupu koja obećava, samo da bi osetili dašak vetra zvanog mainsteam. Tužno. Jadno. Patetično. Ako se njima ova prodaja duše i tela isplati, ako ovo neki moron iz nekog poznatog kvazi rok magazina nazove hrabrim putem u svež zvuk, Aiden će u momentu čitanja ovih redova već biti u nekom privatnom avionu koji beži daleko od ostrva zvanog pank. Mislim da bi oni vrlo rado uleteli u neki kineski trajekt, samo da pobegnu. Ali, kada sva ta mašinerija ukapira da iza ovog albuma ne stoji apsolutno ništa sem nešto više od pola sata vrhunske dosade, bend će se zapitati šta je sledeće što možemo da uradimo, samo da dođemo do slave? Izbeći po cenu života.
Victory Records
www.victoryrecords.com
www.aiden.org
