Čitao sam nedeljama pre izlaska ovog albuma da bend govori o povratku gitarskog zvuka u svoje pesme, a da ih stil podseća na ono što su radili na prvom albumu. Već posle par slušanja novog izdanja Blood & Lemonade, jasno je i laiku da takvo laskavo poređenje nema utemeljenje u stvarnosti i da su to samo vlažni snovi benda koji pokušava da se iskopa iz rupe koju je sam sebi iskopao. Podsetio sam se ovih dana prva dva albuma, obnovio gradivo i shvatio da sam ih nekad voleo da slušam. Nakon ta dva albuma, karijera im je otišla u klasičnom smeru – izdali za većeg izdavača, producenti umešali prste, a bend od sirove pop-pank energije koju su imali na prvencu postao smušeni i smotani rock bend koji se jedino snašao u većem broju prodatih albuma. Harts On Parade je bio totalni pop haos koji se retko kome svideo, a Fight The Frequency sam virtuelno zafrljačio u kantu za otpatke posle jednog slušanja.
Blood & Lemonade na momente zvuči kao da je bend želeo da se vrati u prošlost i ponovo osveže mladošću svoje pesme, ali ako ćemo realno, nisu ni blizu bili da uspeju u tome. Pored par očiglednih stvari na prvo slušanje, kao što je uporan trud pevača da stilom podseća na posrnulog Derika Viblija iz Sum 41, najveći problem je što bend sam sebe sputava. Kao da se boje da ne razočaraju producente i fensi publiku ako ubace više pank elemenata. Kada su radili prvi album videlo se da nemaju strah da budu prljaviji, da ne kalkulišu, već rade onako kako osećaju u tom momentu. Najbliže što su na novom albumu prišli toj dobitnoj kombinaciji je na pesmi Amnesia. U par momenata je zazvučala kao da ima jako dobar potencijal, ali onda su totalno sjebali stvar pre refrena, ali i na drugom refrenu. Nedostajao je dobar solo, koji bi stvar podigao na viši nivo. Čudna kombinacija u pesmi, koja ima mračan početak i veći deo prve dve strofe, a onda totalno veseli refren koji se ne uklapa. Kao da je neki producent došao, uzeo delove sa kojima su se igrali, spojio to i rekao im, imate hit, svirajte i ne mislite! Verujem da imaju stav sa prvog albuma, da ovakve gluposti ne bi prošle.
Dalje imamo tri zanimljive pesme koje takođe imaju potencija i stilom podsećaju na stari materijal. Armageddon Days, Golden State i Coma su verovatno i jedini svetli primerci koje mogu da preporučim. Možda je i kod njih moglo da se nađe srećnije aranžmansko rešenje, ali dobra pesma je dobra pesma. Ostatak albuma čine pesme koje zvuče kao apgrejtovani Fight the Frequency album. Glupavi rock fazon koji može da se svidi i prosečnom konzumentu koji ne pravi razliku između Plavog orkestra, Van Goga i Bajage. Lično mislim da albumu fali daleko više agresije i energije, koje su krasili albume s početka milenijuma.
Opet, nije ni toliko loš album. Bolji je od prethodna dva, ako ništa drugo. Debeo prosek, ali nije kršast kao Fight the Frequency. Ako uspeju da se istrgnu iz kandži producenata koji imaju svoje zahteve i počnu ponovo da prave muziku za sebe, možda, ali naglašavam, možda tek onda dobijemo album koji može da se poredi sa albumima koji su ih proslavili.
Rude Records
http://www.ruderecorz.com/
https://www.facebook.com/americanhifi
