Gomila bendova je u svojim, uglavnom, poznijim godinama karijere, iz čiste dosade, ili pak možda genijalne maloumnosti, pravio konceptualne albume. Svedoci smo pravih remek dela, ali i raznoraznog smeća. Priznajem da se sa Armchair Martian prvi put srećem; niti znam nešto o njima, niti me interesuje. Muzika je pomalo čudna mešavina američkog kantrija i nekog laganijeg punk rock zvuka. Interesantnost benda se uglavnom ogleda u činjenici da se basisti menjaju skoro svakog meseca, pa i ne čudi naslov albuma. Inače, šest basista je učestvovalo na radu ovog albuma, a između ostalih i bubnjari bendova All i The Nobodys. Na disku se nalazi ukupno trinaest pesama, koje me nisu nešto posebno dotakle. Vrhunac albuma predstavlja najduža reprise verzija neke pesme. Naime, u pitanju je poslednja pesma, trinaestominutna kompilacija svih predhodnih dvanaest pesama zajedno. Čudno, ali nimalo iznenađujuće kad se presluša uslovno prvi deo albuma. Ukoliko postoje fanovi ovog benda, onda oni znaju šta da rade, ostali zaobilazite ovo u širokom luku.
My Records: P.O. Box: 41730, Santa Barbara, CA 93140, USA.
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #8, avgusta 2002.
