Lepa ravnoteža između krajnje nadmenosti i beznadežnosti, sa neumornom ravnodušnošću je u suštini ono što ovaj bend sa Long Ajlenda čini tako posebnim. Njihova kombinacija depresivnih tekstova i štreberske spoljašnjosti predstavlja najintrigantnijiu pojavu u katalogu Victory Recordsa. Na ovom, inače četvrtom albumu benda, uspeli su u potpunosti da izbalansiraju zvuk u kome dominira fantastičan vokal Antonija Ranerija, koga savršeno nadopunjuju atmosferične gitare. Zvučna slika Bayside me najviše podseća na Weezer, što i ne čudi kad bacim pogled na producenta: Dejv Šifman je prilično poznata faca u emo rock krugovima, pošto je radio i sa Weezer, a od nedavno i sa Jimmy Eat World. On je uspešno uspeo da ukroti zvuk koji je od prostog troakordnog punk rocka prerastao u znatno kompleksniju emo pank rock varijantu, potpuno prilagođenu raspoloženju i melanholiji tekstova. Čitav album se drži na temeljima rifova gitariste Džek O Šeja. Svakom pesmom O Šej pruža potporu Ranijeru, a u pozadini novi bubnjar Kris Galjermo, koji je zamenio tragično preminulog Džona Holohana (poginuo 2005. godine u saobraćajci) i basista Nik Grenberijen zaokružuju zvučnu sliku. Rezultat je fanastičan. Spore pesme, a nimalo mekane, čak suprotno. Melodija je na prvom mestu. Gitare se smenjuju u pozadini, gomila malih rifova se šire, a vokal iz sveg glasa pokazuje svu raskošnost emocija. Potpuno neverovatno iskustvo, pogotovo što se album bliži samom kraju. Slušaocu je možda teško iz početka da se navikne, ali meni je itekako prijalo. U moru bendova emo orijentacije, konačno jedan bend čija muzika potpuno odgovara tekstovima. Bayside su prošli dug put u deceniji postojanja. Publika će na kraju doneti svoj sud, ali ja slobodno mogu da kažem da je ovaj bend napisao neke od najlepših pop-punk pesama u poslednje vreme.
Victory Records
www.victoryrecords.com
http://www.myspace.com/bayside
