Koliko god da se trudim da svarim ovaj album, ne ide mi. Mogu da ja slušam metalcore, nemam nikakav problem sa tim, pa čak i neko komercijalno isprano sranje, tolerantan sam, ali stoji činjenjica da je britanski metalcore bend Bury Tomorrow jedan od napredljivijih bendova koje sam čuo u poslednje vreme. Bez imalo individualnog kvaliteta, originalnosti i zanimljivosti, da ne mogu ama baš ništa lepo da kažem o njihovom debi albumu. Možda će se okorelim metalcore fanovima ovo svideti, ili im bar služiti kao prekraćivanje pola sata života, ali ja žalim slučaj. Uostalom, šta pozitivno reći o bendu koji tako otvoreno krade Killswitch Engage i As I Lay Dying, a već ustaljenu metalcore formulu iskopirao do tančina: gruvajući, ali melodični metal, galopirajuće melodične gitare, životinjski vokal i čisti kukavni na refrenima. Kad se ovo stavi na gomilu ispada da je ovo muzika idealna za nekog klinca od 14 godina koji sve to pomalo sluša. Njemu ili njoj će biti zanimljivo da čuje svoje omiljene bendove u samo jednom, ali proći će koja nedelja i već će prerasti. A svi stariji su ovaj bend iz cuga zaobišli. Album je prošaran klasičnim sranjima od kojih mi najviše na kurac idu polu balade tipa Taking Back Sunday. Poslušajte samo naslovnu Portraits i sve će vam biti jasno. Jadno, da ne može biti jadnije. Pa čak i da su jedini metalcore bend na planeti, opet bi bilo sranje. Ukoliko ste fan Victory Records i svako izdanje dotične etikete za vas predstavlja stavku o kojoj ćete potrošiti pola stranice u ličnom dnevniku/spomenaru, onda će možda i ovaj bend biti nešto o čemu ćete pisati. A ako imate iole mozga i muzičke pismenosti, zaključak do koga sam ja došao, a to je da je ovo čisto copy/paste sranje, će vam se sam nametnuti. Spaliti i izbrisati iz kolektivnog sećanja.
Artery Records
www.myspace.com/arteryrecordings
www.myspace.com/burytomorrowband
