Često sam bio zbunjen dok sam slušao ovaj bend. Mnogi ih pljuju zbog vokala koji im je previše mekan, ali i nedefinisane svirke koja balansira između emo metala i progresivnog roka, uz pristojnu dozu elektronike. Prilično su se udaljili sa dva prethodna albuma No World for Tomorrow i Year of the Black Rainbow od prva tri koje zagriženi fanovi benda smatraju najbitnijim modernim progresivnim albumima. Dosta elektronike i eksperimentalnog zvuka, sa sporim pesmama, pa su mnogi i digli ruke od njih. Bend već u uvodnoj Key Entity Extinction: Domino The Destitute, koja traje čitavih osam minuta, naglašava da zna šta radi i da je potrebno da se samo prepustimo u avanturi i novoj sf priči koju su nam spremili. Prva pesma je odmah donela i glavno pitanje: da li je bend konačno uspeo da se izdigne iz učmalosti u koju su upali sa prethodna dva albuma i daruju nam album dostojan njihovog imena? Teško je jasno reći da ili ne, ali mogu da kažem da je The Afterman: Ascension daleko kvalitetniji album od svoja dva prethodnika. Da li je u istom rangu kao prva triologija? Teško.
Ascension ima devet pesama u 40 minuta i biće ujedno prvi deo priče, a u februaru će se pojaviti drugi album, čime će sve biti kompletirano. Izdanje je koncentrisano oko pesme koje sam gore spomenuo, koja je impresivna, ali zato pesme koje je okružuju su u rangu od prosečnih do jako dobrih. Gitare su možda mekanije za moj ukus i problematičan uvod je ispeglan sa tom dobrom dugačkom pesmom. Album jeste koncepcijski, ali u prvom delu mu možda fali jednakosti i povezanosti, a razlog možda leži u sporijem upoznavanju sa pričom. Ipak, kasnije se stvari popravljaju. Lično bih odmah izbacio Goodnight, Fair Lady, koja je užasno dosadna, ali ipak većinu ostalih bih mogao uvek da slušam. Te druge pesme dosta podsećaju na The Second Stage Turbine Blade. Većina starih fanova je pohvalilo napor benda da se vrati atmosferi starih albuma. Takođe, većina je mane nalazilo na istim mestima. Ja sam pri prvom slušanju odmah primetio da bend troši previše vremena dok ne dođe do nekog konkretnog zvuka ili zapleta u tekstu. Sem Domino The Destitute nema pesme koja bi dominirala čitavim svojim tokom. Naravno, ima delova koji su moćni, bez obzira na kompeksnost, ali upravo taj nedostatak konstantnosti je glavni problem ovog albuma. Ono što mu priznajem je da ume da privuče pažnju. Često mu se vraćam da slušam i otkrivam nove detalje, a to je jedna od odlika dobrog albuma.
Sam sebi sam kontradiktoran. Na jednoj strani imamo zanimljivu priču kao i uvek, delove koji podsećaju na kvalitetan i velik bend, odlična aranžmanska rešenja i impresivnu atmosferu. Sa druge strane imamo delove koje preskačeno i preterano komplikovanje u pojedinim momentima. Bendu je ovo šesti album i to mora da se naglasi. Kompletno su zaokružili zvuk i konačno nam pružili izdanje kakvo smo čekali pet godina. Nadam se da će drugi album iz ovog serijala ispraviti neke od brojnih mana koje ovaj poseduje. Ako ne, sastavićemo od ova dva jedan sa impresivnim pesmama i slušati ga do besvesti.
