We said, we said, we said | This time was gonna be different,… orilo se nakon certa.
Direkt iz njive, sav prljav, jurcao sporednim putevima i stigao na odrediše. Malo kasno, ali ne mnogo. Duša u nosu, što od vremena ustajanja zorom prvih petlova, što od jurcanja, što od… mojih godina.
Kada smo kod godina, rekao bih da se sve odvija u ciklusima. Tendencija da se vraća ono naše vreme, me je odavno prošla. Odnosno ideja ka istoj. Međutim, da li je to baš tako? Večerašnji koncert je vratio ili bolje reći ekshumirao raznorazne likove našega podzemlja; samo su po koju koru zadebljali. Odmah sam se prisetio promocije drugog albuma Hitmana u istom prostoru. Tako je večeras izgledalo. Kao da sam pustio neki DVD koncert sa samih početaka 21. veka.
Koncert koji je mesecima unazad širio u vazduhu euforiju, svoj epilog je na sveopšte zadovoljstvo ukotvio ovog 9. maja, 70. obletnice pobede Evrope nad fašizmom. Kao što napomenuh, propustio sam malo. World Eater su verovatno bili cool, jer su ozarena lica publike osvetljavala polupopunjenu salu. My Iron Lung sam odgledao, a bolje da nisam. Osim što dobro sviraju, hvala im, ali daleko lepa kuća (California). Mislim da osim poslednje pesme, sve ostalo ej smuti pa prospi. Znam, zamerate spisateljima na neinformisanosti kada pišu ovaj review, a i tako me zabole kad se oni nisu potrudili da naprave još koji hit. Ovako, alternativno driblanje po aranžmanima ostaje jedino što taj bend iza sebe ostavlja. Ne, nisam se smorio, iz minuta u minut sam im davao šansu, ali džaba.
Sledeći bend, Branislav na srpskom iliti Bane iz milja, na ingliškom, već prepoznajem iz playliste svojih bar 10-15 godina mlađih dana. Ma šta prepoznajem?!?! I da nisam slušao nikad, ovo je ć-mo! Vokal Aarona Bedarda je precizan i tačan, ali ne toliko silan i ubedljiv. Jeste on zaštitni znak benda, ali mislim da je muzika too heavy za njegov manjak kilaže. Svakako, energija koju ispaljuje, u svom grunge outfitu je dovoljna da održi pozornost nas prisutnih sa razjapljenim vilicama. Kakav zvuk, kakve pesme! Rek’o bi Aćim (nekadašnji moj saborac u recenziranju), „smrzlo mi se govno“! Kao Bane, dobri sin… mislio sam da će svojim briljantnim nastupom malo baciti senku na Comeback Kid. Ovakvo prženje bih voleo češće da gledam, pomislio sam, no nešto kasnije, reče Andrew (CBK), da im je ovo poslednja turneja, pa vi što ste gledali, prepričavajte pokolenjima da je noćas Bane pokorio Beograd (kako samo partizanski zvuči ;-)) Srbi, Bugari i ostala braća su pokoreni i bačeni na kolena.
Isprazni se sala, da se pokupuje neka količina piva, pa čak i posle 22h. Za nas koji smo tamo bili, sramota je da na sred Banetovog nastupa nestane bilo kakve tekućine u šanku, a za one koji ne znaju, u BG-u se kupuje pivo i posle 22časa ako lepo zamilite prodavce. Svejedno, da se uzme malo vazduha, kako bi se alkohol u krvi malo i razredio, i izdržala navala emocija sa sledećeg nastupa, a ja da malo, pre nego li nastavim, kažem koju o organizaciji. Kao i u uvek, sve je bilo izuzetno i nenadjebivo. Drago mi je da imamo reprezentativnu ekipu u Beogradu Lemilica TTB i MTA, pa prevashodno ovaj put MTA. Jes da im nisam tražio akreditaciju, podržao sam scenu i zbog toga mi je drago, jer su zaista odradili posao; eto hvalim ih. Namučili verovatno jesu, ali se isplatilo. Počevši od meni neprejebivih doživljaja na Mad Caddies, čast i poštovanje za njih što su me ugostili par puta, a jedan od je svakako i moje opismenjavanje AWS-om… pa sve do ovog zaista velikog koncerta za Srbiju.
No, ajmo, da vidimo zbog čega smo došli. Kao pred egzekuciju lišavanja sveg nemoralnog iz mene, stao sam po sred srede s bratom Igorom i rekao „pucajte braćo, ja i dalje držim čašu“. To se više ni poređenjem s neiživljenošću ne može opisati. Ni sa dopingovanjem energetskim M-pićem. Jednostavno, mi svi tamo mnogo volimo taj bend. Prvim tonovima nas nije izneverio. Svo stejdždajvovanje i srklpitovanje nije dovoljno slikovito opisano nikada, pa neću ni ja sada, ali potražite neki snimak s koncerta na YT i pogledajte kakvo je to srljanje na pod, krtim vratom, samo da bi se uživalo u bendu Comeback Kid. Prošaraše oni kroz čitav repretovar i tu nema mnogo mudrosti. We love you Belgrade… This is my favourite show on this tour i ostale floskule mi već uzbunjuju digestivni trakt, ali i to sam spreman da poprskam kiselinom, samo da čujem G.M Vincent and I, Wasted Arrows, Should Know Better, City of Dead, The Concept Stays, i tako te novije, a boga mi i starije hitove, kada mi je taj bend bio sličan sa svim ostalima tog perioda i pošteno sam ih respektovao, ali ništa više od toga.
Poštena terapija izbacivanja svega nemoralnog u meni, odricanje Sotone i ostalog je dalo rezultate. Neću se više gnušati na kratku formu tweeta i FB-a, kada ljudi ne umeju da opišu svoje oduševljenje i samo kratko formulišu celokupan događaj floskulom „jebanje mame“… gde vremešna gospođa nije kriva, ali za takvu priliku kada čovek ostane nem, vrlo opravdavam sex poštenog kalibra!
Ovako je bilo iz mog ugla
A ovako iz Danijelinog i Vaseovog ugla
