Sigurno najneobičniji, najzanimljiviji i najoriginalniji bend koji se pojavio u poslednje vreme. Debi Homecoming, koji je izašao pre nešto više od dve i po godine, po mom mišljenju je jedan od najboljih melodičnih albuma svih vremena. Možda preterujem, ali toliko mi se svidela neobičnost melodija, neuobičajen i samim tim i genijalan pristup pisanju tekstova, koji su jedni od najboljih i najličnijih koje sam ikada čitao. Sve najbolje, dakle. Kada sam dobio vest da su u studiju i da spremaju drugo ostvarenje, počeo sam da odbrojavam dane, a kada mi je čika poštar doneo paket sa ovim diskom, sreće nikad veće. Prva razlika u odnosu na prvenac je manji broj pesama (ukupno ih ima deset), međutim najvažnija stavka – tekstovi – su ostali gotovo iste dužine, ako ne i duži. Međutim, početno eruptivno oduševljenje je zamenila neverica zbog onoga što sam čuo. Osnovna karakteristika ovog benda, pored već pomenutih predivnih i pametnih tekstova, je veoma brza melodija, koja naravno nije od onih komercijalnih veselih pesmica za žurkice, već veoma tužna, a nabijena energijom. Ta druga važna karakteristika fali ovom albumu. Vidi se da su isti ljudi radili Lost At Sea, čuju se te karakteristične melodije koje gotovo nijedan bend nema, čuju se ti prelepi bek vokali, koji se savršeno ubacuju na pravim mestima i prave fenomenalnu atmosferu, međutim, sve je nekako mnogo, ali zaista mnogo sporo, da bi imalo onakvu snagu prvenca. Tekstovi su čini mi se čak i bolji, iako su teme koje su zastupljene u njima gotovo trivijalne. Međutim, momci imaju tako zanimljiva i pametna shvatanja i način pisanja stihova, da prosto svojim ušima ne možeš da poveruješ. Melodije su, to je sasvim očigledno, pravljene na tekstove, jer sam ne mogu da poverujem da je ovako dobre tekstove moguće pisati na gotovu muziku. Dakle, po meni je ovo više nego dobar album, pesme su izvrsne, ali kada se ne gleda na prvi album. Čim pustim Homecoming shvatim kolika je razlika između njih. Ipak, Craigh’s Brother su milion svetlosnih godina ispred svih melodičnih bendova koji prave lične tekstove. Moj favorit na ovom albumu je četvrta pesma Divorse, koja govori o raskidu dvoje ljudi koji su bili veoma blizu zajedničke sreće. Ona najviše podseća na prvi album, što zbog brzine, što zbog načina ubacivanja bekova, što zbog same teme. Druga stvar koju bih izdvojio je prelepa balada Set Free, u kojoj autor pesme pokušava da opiše svoj raskid sa nekom devojkom, koja to baš nije uspela dobro da podnese. Možda sve ovo vama zvuči žešće patetično, možda same teme i jesu, ali način pisanja je definitivno svojstven malo starijim i iskusnijim ljudima. Još jednu pesmu bih obavezno morao da izdvojim. U pitanju je poslednja i ujedno naslovna pesma ovog albuma Lost At Sea, koja je sjajna metafora, i u kojoj se govori o tome kako je jedna devojka tragično izgubila momka i teško uspeva da se oporavi od svega toga. Iako sam u prvi mah bio razočaran zbog neviđenog usporenja, ipak sam zadovoljan albumom, jer par bukvalno genijalnih pesama uspevaju da me uvesele i nateraju da razmišljam o njima. Ukoliko niste nikada slušali Craig’s Brother, definitivno nabavite oba albuma, jer je ovo jedan od onih bendova koji ne pripadaju nikakvom klišeu.
Tooth And Nail Records: 3522 West Government Way, Seattle, WA 98199-1323,USA.
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #7, novembra 2001.
