Ovaj bend pratim od samih početaka, tačnije 1998. godine i debi albuma Homecoming za Tooth And Nail. Već tada je bilo očigledno da se razlikuju od većine kalifornijskih melodičnih bendova. Ne zaboravite da je to bilo vreme kada je melodičnih bendova bilo daleko više nego danas, konkurencija daleko jača, pa je samim tim bilo i mnogo teže izdvojiti se iz mase i ponuditi nešto originalno. Iako sam bio prilično neiskusan slušalac i praktično tek učio da slušam kalifornijsku scenu, uvideo sam ogroman potencijal ovog benda.
Posle samo dva studijska albuma i tačno deset godina od albuma Lost At Sea, Craig’s Brother se vraćaju sa trećim, koji su sami izdali, doduše digitalno, ali verujem da će se uskoro i disk pojaviti. Prvih par dana nisam bio oduševljen albumom, međutim, polako je sve to dolazilo na svoje mesto. The Insidious Lie se oslanja koncepcijom na drugi album i poseduje dubinu koju sam i zavoleo kod ovog benda. Da se ne lažemo, nema ovde novih ideja zbog kojih biste otkačili, ali u nedostatku možda kvalitetnijih bendova ovo sam slušao nemilice u poslednjih nekoliko dana.
Album počinje sa pesmom Freedom, koja me pomalo podseća na Bad Religion, pogotovo u pogledu bek vokala. Mistake Of Caring je već u fazonu drugog albuma, sporija, sa punim zvukom, zanimljivim melodijama… Miks brzih i sporih pesama se nastavlja i u Thousand Yard Stare i Klamath Falls, koje će ubrzo postati klasici za sve starije fanove ovog benda. Meni se jako dopada što pesme imaju neku vanvremensku atmosferu, kao da ne pripadaju našem vremenu, kao da ne pripadaju novoj deceniji. Retko kom bendu to pođe za rukom. Većina potpadnu pod uticaj novih trendova, ili se utope u copy/paste nečega što svi sviraju. Pustite naslovnu The Insidious Lie i sve će vam biti jasno. Progresivni rifovi, izvrsna ravnoteža vokala i melodija, nepredvidivi tekstovi lišeni klišea kojih su mnogi bendovi puni u današnje doba…
Apsolutni hit na albumu je Fallen, pesma koja mi se zakačila za sva čula i ne pušta već neko vreme. Klimaktični momenat na albumu je fenomenalna solaža na ovoj pesmi, koja krene prvo polako, a onda se zahuhtava kao superbrzi voz i protutnjava sredinom pesme, ostavljajući vas da se oporavljate od doživljaja. U, bre! Prelepa balada The Problem Of Evil pred sam kraj albuma vas tera u razmišljanje o životu i smrti. Dramatičnost i kataklizmičnost teksta je nadopunjena sjajnom, sporom melodijom i odličnim vokalom pevača Teda Bonda, koji uspeva da dočara beznadežnost momenta u kome se nalazimo.
Za kraj albuma je ostavljen biser The Aaronic Blessing (Peace On Earth): Left here waiting for you, in the darkness of the final hour and the stench is more than I can bear / Some here doubt you are true, but your story is burned on my heart / When you talked, lives you changed, when you walked the earth with men / When will these things happen?
Možda se mnogima neće svideti ovaj album jer smo prezasićeni stravičnom količinom muzike sa svih strana. Činjenica ostaje da ovaj bend nije ponudio nešto epohalno novo, ali takođe je i ostao na svom putu. Svaka pesma odiše jedinstvenim zvukom koji ovaj bend neguje tolike godine. Ostaje žal što je ovo tek treći album u karijeri koja traje dobrih petnaest godina i ja mogu samo da se nadam da će u ovoj deceniji ta nepravda prema slušaocima biti ispravljena. Do nekog sledećeg albuma iskreno uživajte u ovom malom remek-delu.
