Poprilično sam ponosan na ovaj intervju. Rađen je iz četiri puta, Dejv Smajli se pokazao kao zaista izvanredan i nadasve strpljiv sagovornik. Čovek je svima prvenstveno poznat kao pevač Dag Nasty, benda koji je osamdesetih bio jedan od oslonaca poznate vašingtonske scene. Ipak, mi smo u ovom impresivnom intervjuu pričali i o legendarnom bendu DYS (Department Of Youth Services), koji su uz SSD bili kamen temeljac takozvanog Boston Crew pokreta, odnosno likova koji su započeli sXe priču. Kasnije je Smajli imao epizodu u All i naravno u odlično Down By Law. Pojedini podaci iz života ovog čoveka su vam verovatno do sada bili nepoznati. Uživajte!
Kako si došao uopšte u kontakt sa hardkorom?
Mislim da sam u hc priču upao preko panka. Voleo sam da slušam Clash i Ramonse, kao i Plastique Bertrand, pa čak i Cars koji su bili više punk/new wave tada. Onda sam čuo prvi Dead Kennedys album, kupio 7” od Teen Idles u Wašingtonu, i to na dan izlaska. To su prilično bitni albumi za formiranje moje ličnosti.
Koje bendove si slušao tih dana?
Čoveče, tad je bilo strašno dobrog panka i hardkora… Od 1981 do 1985 sam radio u sjajnoj prodavnici ploča u Bostonu dok sam išao na faks. Zvala se Newbury Comic, još uvek postoji i dalje je zakon. Svejedno, tada se činilo da svakog dana izlazi zakon singl. Te 1983. godine su Black Flag, The Circle Jerks, The Adoloscents i The Germs bili sjajni bendovi sa Zapadne Obale. Onda su na Istočnoj Obali svi bendovi sa Dischorda bili legendarni, Marginal Man, Government Issue, Minor Threat, Iron Cross i gomila drugih. Srednji Zapad je imao The Meatmen, The Necros, Toxic Reasons itd. Naravno, u Bostonu, mi smo imali neverovatnu sreću da budemo deo jedne posebne scene, uključujući tu i SSD, Jerry’s Kids, The Fus, Gang Green i mi DYS između ostalih.
Da li si otišao u Boston da bi studirao, ili si samo želeo da napustiš Vašington?
Ne, otišao sam na faks, ali moram priznati da sam tamo proživeo jedan od najlepših perioda u životu i da sam stekao prijatelje do kraja života. Ironično ili ne, moji najbolji momenti u Bostonu nisu sa faksa. Većina tih momenata su sa mojim prijateljima i bendovima u boston ekipi.
Kako je uopšte cela priča o ekipi iz Bostona počela?
Mislim da je sve to postalo prirodno, samo od sebe. Tada je bilo veoma malo pankera, tako da si po prirodi stvari morao da se držiš zajedno. Ne samo da su tabadžije i panduri bacili oko na nas i zajebavali nas, već su i hardcore ekipe znale da zadaju udarac. Imali smo rivalitet između scena, kao na primer Boston i Njujork. Tako da smo bili neka vrsta bande, ali banda okupljena oko odlične muzike, kožnih jakni, obrijanih glava, martinki, kao i velikom ljubavlju prema Bostonu. Bilo je žestoko.
Prva dva DYS izdanja se ne mogu porediti. Da li si možda razmišljao o DYS izdanju pod drugim imenom?
Ne, baš i nisam. Treba da razumeš da su svi bendovi iz Bostona učili da sviraju instrumente sve bolje kako su dani prolazili, tako da smo svi shvatili, uglavnom u isto vreme, da možemo da napišemo moćnije akorde, ali i da ostavimo solaže, da možemo da pevamo, ali i vrištimo… Svima se jako sviđaju (i još uvek nam se sviđaju) dobri rock bendovi poput AC/DC, Motorhead, Venom, prvi Van Helen album, sve poput toga. Zbog toga se gotovo svi albumi bendova iz Bostona u to vreme jako razlikuju od svojih prvenaca. Ali, nismo mislili da treba da menjamo ime benda, mi smo bili samo iskreni u onom što radimo u to vreme.
Na svim izdanjima se pojavljuješ kao Dave, ali na DYS lp-ju si potpisan D. Christian. Zbog čega?
Samo sam bio idiot, ništa više. Zvučalo je više rokerski ili nešto slično. Iskreno, ne sećam se ni zbog čega sam to uradio, ali znam da mi je bilo vrlo smešno tog dana. Brian Baker me i dalje zove D. Christian i zeza me.
Možeš li mi reći nešto o legendarnom gušteru na tvom ramenu?
Svidelo mi se to stvorenje. Zvao se Iggy, bio je colote, što je neka vrsta guštera. Imao sam ga neko vreme. Ubrzo je umro i kad sam otkrio njegov leš u kavezu, crv mu je izlazio iz očne duplje. Iggy je bio zakon. Uglavnom je vreme provodio na mom ramenu noću dok bih ležao u krevetu i čitao.
Da li je oko John Anastaza na naslovnoj strani albuma?
Aha, bio je našminkan, zaista lud dečko. Ipak, to je bilo poprilično veselo i ludo vreme. Pokazuje kako smo se promenuli u smislu stila. Drago mi je da ta faza nije trajala dugo! To je kad odrastaš i razvijaš se u očima javnosti, ovog puta pank javnosti. Svi vide tvoje najbolje i najgore momente.
Koliko imaš ožiljaka danas iz tog Boston / New York perioda? Mentalnih i fizičkih?
Nemam nijednu fizičku ozledu. Jedini ožiljak koji imam je na mojoj glavi, iz jedne tuče sa stejdždajverima, na jednom od prvih SSD certova u Bostonu. Kada su me gurnuli udario sam glavu u metalni stub. Imao sam veoma mnogo kopči. Ali, to nema veze sa Njojorkom, koji je odličan grad. Neki od mojih najboljih prijatelja tamo žive. Tamo je brdo odličnih Down By Law fanova. Sve te stvari sa sredine osamdesetih su davno zaboravljene i nisu bile baš tako loše kao što ljudi pričaju. Bilo je dosta tuča, ali je bilo i odličnog prijateljstva koje je ostalo mnogo duže nego što masnice trajale.
Da li žališ zbog svog militantnog ponašanja koji si par puta ispoljio?
Da, zato što osećam ponekad da nismo morali da budemo tako agresivni, kao što smo ponekad bili, ali, opet ponavljam, bili smo zaista klinci i nismo imali perspektivu ni u životu ni u ljubavi. Bili smo puni besa protiv celog sveta i bili smo puni testosterona takođe. Teško je sad se vratiti i reći da je to bilo loše, neopreznost je uvek 50:50. Mi nismo tražili tuču, ali nismo ni bežali od nje. Jedino što sa sigurnošću mogu da kažem je da sada sa svojih trideset i kusur nemam nameru da se tučem, ali kada sam bio klinja bilo mi je potpuno prirodno.
Da li si izgubio dodir sa prijateljima iz Bostona kada si se preselio u Vašington?
Sa nekima od njih jesam, to je neizbežno. Mislim, dosta kontakata koje sam imao sa ekipom iz Bostona su bili u vreme našeg zajedničkog sazrevanja, ali vraćajući se na sredinu osamdesetih ljudi su se definitivno razvijali u različitim pravcima i pratili drugačiji put. Moj put me je odveo na jug, ali ekipa iz bostona je generalno i dalje u prijateljstvu međusobno i mislim da se to prijateljstvo učvrstilo tokom godina. Prijatelj sam sa većinom ekipe: Jon Anastas, Jaimie Sciarrappa (SSD), Sam, Dickie Barret, Andy, zaista puno likova. Nadam se da su tvoji čitaoci u Srbiji upoznati sa veličinom ovih ljudi!
Šta uopšte znači ime Dag Nasty?
U osnovi to je termin koji je neki matori koristio na ulicama Vašingtona da bi opisao punk rock izgled koji je furao Brian Baker ranih osamdesetih. To je ulični sleng za čudno ili nastrano.
Kako si se upoznao sa Bejkerom?
Ne mogu da se setim našeg prvog susreta, mislim da je bilo na Minor Threat certu u Vašingtonu ili možda kad smo svirali sa DYS u Bostonu… Mislim da je tad počelo naše prijateljstvo, ustvari. Bili smo fanovi oba benda, očigledno.
Napustio si Dag Nasty da bi otišao na faks. Šta si studirao?
Dobio sam stipendiju da studiram političke nauke na Bliskom Istoku. Živeo sam u Izraelu jednu godinu, onda sam otišao u Egipat i Tursku, koje sam zavoleo i iskreno sam razmišljao da nastavim školovanje. I danas postoji deo mene kojem nedostaju te zemlje. Sve tri zemlje su neverovatne, toliko sam najrazličitijih iskustava proživeo, toliko sam različitih ljudi upoznao. Bilo je ludo i nezaboravno!
Šta mi možeš reći o pesmi Under Your Influence i naknadnoj promeni teksta?
To je jedna od mojih omiljenih pesama koju smo ikada uradili. Mislim da smo dosta već pričali o toj promeni i da su se svi već složili da to i nije bila baš dobra ideja da uradimo tu drugu verziju, parodiranu verziju te iskrene i posebne pesme, i to posle mog odlaska iz benda. Sada je sve u redu i svi se iskreno slažemo.
Imaš na ramenu istetovirano True Till Death sa velikim X. Reci mi nešto o tome.
Kao što znaš, straight edge je bio velik deo bostonske ekipe i njihove ideologije. Termin je preuzet od Minor Threat-a, ali mislim da je ekipa iz Bostona sXe podigla na viši nivo. Mi smo to zaista živeli, čak se i borili za to. Naravno, SS Decontrol i D.Y.S. su bila dva najveća sXe benda tih ranih dana. Tada sam i nabacio tu moju prvu tetovažu. Znao sam da mora da bude u vezi toga. Sistem u kome smo verovali ne odnosi se samo na zabavu i produktivnost uz pomoć droge i alkohola, već da su to zaista stvari koje truju mozak, srce, telo i dušu. Znači, želeo sam sXe tetovažu i pitao sam jednu od retkih riba u panku tih dana, koja je bila izuzetan umetnik, da li bi mogla da mi nacrta pesnicu sa iksom iza nje. Znao sam tačno šta želim i kako da izgleda, pa sam želeo i da napiše True Till Death. Uradila je sjajan crtež. Zove se Julie uzgred.
Kako se nosiš sa svim tim otkad si prestao da budeš strejter?
Imam i dalje mišljenje da je to perspektivan način života što se zdravlja tiče. Želim da razjasnim da i dalje volim i uvek ću voleti sXe, i zaista poštujem one koji su uspeli da se prilagode sXe filozofiji. To je pametan način života, a u većini slučajeva i produktivniji. Ne želim da ljudi pomisle da ga ne podržavam ili da sam ga napustio, još uvek sam uveren da je sXe vredan put za one koji pođu tim putem. Mnogo sam naučio od njega i sigurno ne bih bio ono što sam danas da nije bilo strejt edža. Nisam planirao veliku promenu, ali bilo je vrlo zrelo. Bili smo u Irskoj na turneji sa Down By Law i posle svirke smo otišli u pab. Većina mojih predaka su iz Škotske, nekoliko iz Irske i par iz Engleske. Tako, sedim ja tamo i moja irska/škotska strana ličnosti počne da me navodi na samo par pogleda na crno pivo, koje je izgledalo vrlo primamljivo. Poželeo sam jedno, naručio ga i osećaj je bio odličan. Bilo je to pravo vreme i nije bilo previše problema, pošto sam uzeo samo to jedno. Mislim da je vrlo bitna stvar u životu da prihvatimo da nismo od kamena, da nismo mašine. Ljudi se menjaju i prilagođavaju životu. Vidimo svet različito kako odrastamo i stičemo životna iskustva. Kao što dete vidi svet drugačije nego kad ima osamnaest godina, tako i klinac od osamnaest vidi svet drugačije od čoveka od tridesetak. Životna iskustva nas učvršćuju, mislim da je to jako dobra stvar. Da se ne menjamo i rastemo, bili bi roboti, a ne ljudi. sXe me je naučio zdravom životu i samodisciplini da ostanem budan i oprezan. Ali, ne želim da budem rob ideologije, čak i one dobre. Čaša vina i pašteta za večerom u šemi života nisu više toliko bitne stvari, ja uživam, i život je u osnovi stvoren da bi ga čovek sa uživanjem proživeo. Najvažnije u životu je šta ćeš uraditi sa svojim vremenom i šta ćeš pridoneti čovečanstvu.
Kako je i zašto počela Down By Law priča?
Kada sam napustio Dag Nasty mislio sam da ne želim da budem više član nijednog benda. Ali, znaš, mislim da je to i razlog mog postojanja na zemlji. Počeo sam da pišem pesme, a posle dosta vremena sam poželeo da ih ponovo odsviram u nekom bendu. Bio sam dobar sa bendom Chemical People i pitao ih da li bi imali nešto protiv da odsviraju neke pesme sa mnom. Složili su se i tako je sve počelo. Mislim da tu priču možeš naći na našem poslednjem albumu na Epitaphu. Zove se: Punkrockdays: The Best Of Down By Law. Uvodne reči koje je Sam napisao su urnebesne i tu sam rekao kako je otprilike sve počelo i razvijalo se.
Da li si razmišljao o turneji u Evropi sa tvojim ranijim bendovima?
Turneja u Evropi baš i nije bila opcija 1982. godine. Punk bendovi su bili napadani od raznih kretena prvenstveno zbog izgleda. Bendovi su bili očajni u pogledu mesta gde će svirati, pa čak i u svom rođenom gradu. Čak i kasnije kad je nastao Dag Nasty, bilo je vrlo retko da neko napravi turneju u Evropi. Sve dok Epitaph i ostale etikete nisu eksplodirale devedesetih, kada je svaki bend automatski išao u Evropu. Za mene, pošto sam živeo kao dečak dve godine u Francuskoj, a i roditelji mi danas žive penzionerske dane provode tamo, uvek sam voleo Evropu i uvek jedva čekam da idemo tamo na turneju. Neki od najbolji DBL fanova su Evropljani. Nadam se da ćemo jednog dana svirati i u tvojoj zemlji.
Kako se desilo ponovno okupljanje Dag Nasty-ja?
Dobri prijatelji spojeni muzikom, koji su želeli još jedan album zajedno. Ne zbog para, ne zbog slavne prošlosti, ne zbog nijednog moronskog razloga zbog kojih se bendovi reoformljuju. I zbog pravih razloga našeg okupljanja, ispao je možda i najbolji album naše karijere.
Zar nije bilo sukoba između tebe i Bejkera kad si napustio Dag Nasty?
Bilo je jedno vreme, ali opet, kao što sam rekao ranije u intervjuu, ljudi se menjaju i odrastaju, a prijateljstva su uvek mnogo bitnija od besa i ponosa. Mi i dalje volimo da pravimo muziku zajedno, i dobri smo prijatelji.
Da li okupljanje Dag Nasty-ja znači i kraj za Down By Law?
Nikako. Down By Law je snimio jedan od naših najboljih albuma u poslednjih nekoliko godina. Zove se Windward Tides And Wayward Sails. Dosta je agresivan i sirov, ali i umetnički i duhovno vrlo jak. Možda i naš najbolji album. Možeš ga naći na kanadskoj etiketi Union Label Group.
Kako izgleda biti u punk/hc muzici od njenog nastanka?
Prija. Svi nešto vole da rade, pogotovo ako u to iskreno veruju. Za neke ljude to je pisanje, ili da budeš dobar roditelj, ili suguran vozač autobusa, bilo šta. Za mene je da budem uključen u muziku zbog koje smo mi ovakvi. Punk Rock nije promenio svet u pogledu globalne revolucije. Ali menja klince svaki dan, i ovi mali potresi u velikom vrtlogu života na kraju mogu napraviti talas.
Koji ti je nezaboravan koncert i zašto?
Mislim da je to bio Redding festival u Engleskoj sa Down By Law, tokom jedne od Warp turneja. Cela gomila u publici, a govorim o desetinama hiljada su znali svaku reč i otišli oduševljeni. To je bilo nešto posebno.
Posle dvadesetak godina koja ti prva misao pada kad se popenješ na binu?
Da uhvatim taj momenat zbog koga je bend i počeo da svira, da se muzička energija uhvati i prenese u tom ubistvenom momentu kada sve ostalo u životu bledi, sem benda i publike. Down By Law daje sve od sebe na svakom koncertu, nema zabušavanja. To je prilično žestoko i zamorono iskustvo, jer sam posle jebeno iscrpljen. Ali, to je dobro iscrpljavanje, zar ne?
Koje su po tebi osnovne razlike između Down By Law i DYS certova?
Svako u Down By Law je muzičar, dok je svako u DYS bio klinac. Srce je i dalje potpuno isto.
Da još imaš neke ciljeve koje želiš da postigneš u muzici?
Znaš, kako starim, imam sve više poštovanja prema pesmama. Uglavnom mislim samo u trenutku, o tom trenutku, toj pesmi, tim tekstovima, kada pišem za album. Nemam neku veliku misiju ili nešto slično, želim samo da budem dobar tekstopisac, pravi muzičar. To je sve.
Da li imaš i dalje potrebu da širiš poruku kroz muziku ili jednostavno uživaš dok pevaš?
Mislim da punk rock mora da ima poruku inače si ništa više od celine dion ili nešto slično. Ukoliko imam nešto da kažem, to ću i reći: ostani slobodan!
Da li žališ zbog nečega iz svog života? Šta bi uradio drugačije?
Kliše je ne bih promenio ama baš ništa i ja stvarno mislim da je to najveća istina. Ipak, moguće je da sam prema nekome bio okrutniji više nego što je trebalo, ili čak i bez razloga. To bi sigurno bila stvar zbog koje žalim. Ne znam. Ima milion stvari koje radimo svaki dan, a koje utiču na ostatak naših života. Teško je odabrati baš neki.
Da li odlaziš u male klubove ili si postao previše poznat za to?
Mali klubovi mogu da budu i najbolji. Volim da sviram na festivalima, ali i u malim prostorima. Takođe, to nije uvek naš izbor. Mi smo punk bend srednje veličine… Kada smo bili u Evropi zadnji put, bilo je i malih klubova, ali i zaista ogromnih festivalskih svirki.
Da li misliš da će hardcore postojati još dvadeset godina?
Da, definitivno hoće. Ako je nadživeo rap i grunge, preživeće sve.
Uh, pitao sam te i više nego što sam trebao… Šta misliš o intervjuu i imaš li neku poruku za ljude iz Srbije?
O, nije mi bio problem da odgovaram na pitanja. Bila su zaista dobra. Samo tako nastavi… Puno sreće sa fanzinom i pozdravi sve naše fanove u Srbiji!
* Intervju originalno objavljen u Get on the Stage #10, maja 2004.
