Division of Laura Lee je švedska atrakcija. Pojavili su se 1997 i posle pet godina iskustva na underground sceni i reputacije sjajnog live benda, skrenuli su pažnju na sebe debi albumom Black City. Bend nam dolazi iz hladnog i mračnog Gotherberga, poznatog po vrlo dobroj hardcore sceni, ali i art sceni, pogotovo što se tiče strip fanzina. Uticaji ovog benda su veoma šarenoliki, od indija osamdesetih, preko skejt kulture, hardkor panka, mada mislim najviše mančesterske pop scene (videti pod: Stone Roses i Joy Division). Izlazak novog albuma je bio odličan povod za intervju. Gitarista David Ojala je bio vrlo ljubazan i za čitaoce Get on the Stage fanzina odgovorio na niz mojih pitanja.
Švedska je velika zemlja koja ima u gotovo svakom muzičkom žanru najbolje svetske bendove. Da li je to zato što ste multi talentovana nacija ili samo zato što imate mnogo bendova?
Mislim da je to prvenstveno zato što smo bogata zemlja, sa takvim imućstvom koje imamo. Kada smo odrastali, naša zemlja je bila socijalistička. Svi su bili jednaki. To u principu znači da su moji roditelji, bez obzira što su radnička klasa, mogli vrlo lako da mi priušte kupovinu gitare i pojačala. Kada bi svi ljudi imali tu mogućnosti, video bi da bi i u drugim zemljama počeli talenti da isplivavaju. Uzgred, nismo mi velika zemlja. Imamo samo devet miliona stanovnika.
Neki švedski bendovi tokom čitave svoje karijere ne menjaju fazon, dok se tvoj bend trudi da nam se predstavi u što više muzičkih stilova. Baš je drugi album sjajan primer za to. Šta misliš o tome?
Mislim da se to jednostavno desi. Nikada nismo želeli da budemo bilo šta sem Division Of Laura Lee. Nemamo neku posebnu formulu kako pravimo pesme. Jednostavno, sve se to radi iz srca. Mi ne znamo drugačije.
Došao sam do zaključka da ste mnogo više pod uticajem života i onoga što se dešava oko vas, nego albuma i bendova koje slušate. Jesam li u pravu?
Apsolutno! Mislim da si došao do odličnog zaključka u svom pitanju. Naravno da smo pod uticajem gomile bendova koje slušamo i uz koje smo odrasli, ali naš najveći izvor inspiracija je život i sve ono što nam se dešava.
Ko piše pesme u bendu? Da li je razlog što ste svi u nekim umetničkim školama možda vas i odveo u neki artistički zvuk?
Svi pišemo pesme u bendu. Ponekad je i originalna ideja gotovo završena pesma. Ali, da nismo nas četvorica takvi kakvi smo ne bi ni bilo Division Of Laura Lee. Mislim da je najveći razlog što na muzika ima neki umetnički prizvuk kako ti kažeš, jer što svi u bendu želimo da radimo nešto drugačije. Nešto što se izdvaja, što nije očekivano od jednog rokenrol benda. Svi smo mi radnička klasa, ali ne prihvatamo način života koji se očekuje od nas samo zbog toga, a to je da radiš u lokalnoj fabrici, i da ti bude lepo samo kad se razbiješ od alkohola za vreme vikenda i da slušaš cock-rock. Mi više volimo da imamo pravo da budemo arty-farty.
Davali ste velike intervjue raznim medijima, od Rolling Stone časopisa do MTV-ja, koji su u sav glas govorili da ste sledeća velika stvar. Jeste li spremni za slavu?
Ma, svakako da su smarali… Ne, ozbiljno, ja medijima ne verujem ni jednu reč koju izgovore. Ali, veoma je lepo od njih što su to rekli. Zato što bi mi zaista trebali da budemo sledeća velika stvar. I sledeća… I sledeća…
Kada vas upoređuju sa drugim bendovima uglavnom iskaču dva imena: The Hives i The (International) Noise Conspiracy. Kako ti se čini to poređenje? Meni ste mnogo bliži mančesterskoj sceni. Isto tako, koji su vaši omiljeni bendovi?
Sve su to bendovi iz Švedske, mi smo iz Švedske. Ti bendovi koriste gitare, bas i bubanj, baš kao i mi. Ipak, osim toga, mi nemamo ništa zajedničko sa tim bendovima. Ne sviđa mi se to poređenje, ali kad si spomenuo mančestersku scenu, to je bilo jako lepo što si rekao. Obožavam Stone Roses. Oni su verovatno jedan od mojih omiljenih bendova. Kao i Fugazi i The Beach Boys.
Da li misliš da će takozvana švedska invazija postati isto tako istorijski bitna kao britanska invazija početkom šezdesetih ili čak grunge rock početkom devedesetih?
Ne, ne verujem, iskreno. Mi smo uvek čini sve što je u našoj moći da sve to izbegnemo još na samom početku. Verovatno je veličine swing revivala krajem devedesetih u istorijskim knjigama.
Da li je taj tip rocka sa uticajem panka i garaže bio oduvek prisutan u Švedskoj, ili je to nešto što je izniklo poslednjih godina?
Uvek je bilo oko nas. Ako pogledaš bilo koji muzički pravac u Švedskoj, uvidećeš da ima odličnih bendova. Možda je izniklo zato što mediji mnogo više pažnje obrađaju na takve rock bendove, iz samo njima znanog razloga.
Mnogo sam čuo o vašim mračnim zimama, gde sunce izađe samo na par sati dnevno. Da li je to uticalo na vašu muziku i psihu?
Naravno. Definitivno. Imao sam priliku da putujem po svetu i mogu ti reći da kad sam proveo vreme u sunčanom i toplom mestu da se osećam mnogo srećnije. Verovatno je mrak ovde poprilično uticao na muziku koja izlazi iz naše zemlje.
Čuo sam da su vam koncerti žestoki. Kako izgleda jedan Division Of Laura Lee cert?
Uglavnom možeš da vidiš sve: od smaranja i stanja, preko skakutanja, stejdžajvinga, do masovnih nereda. Većinu vremena je stanje opšte pripravnosti, hahaha.
Da li misliš da je kraj Joy Division kraj jedne uspešne muzičke ere? Koje su tvoje impresije tim bendom? Mislim da u vašem zvuku ima puno sličnosti sa njima.
Ovo poređenje je veliki kompliment za Division Of Laura Lee. I sam mogu da vidim i čujem sličnosti. Ipak, mislim da kraj jednog benda nije kraj jedne muzičke ere. Problem je u nečem drugom. Zbog nekog bolesnog razloga, u ovom poslu je najuspešnija stvar da bi postao velik bend – smrt.
Kako si upoznao ostale članove Division Of Laura Lee? Reci mi nešto više o sebi.
Znamo se još od klinačkih dana. Svi smo iz istog grada, a i svirali smo u gomili bendova kao tinejdžeri. Division Of Laura Lee se desio kada smo poželi nešto više i drugačije od hardcore/punk bendova u kojima smo dugo bili. I to smo poželeli u momentu kad je hardcore u Švedskoj bio na svom vrhuncu. Poslednji sam upao u bend, ali nisam uopšte bio iznenađen kad su me pozvali. Znam da smo kao jedna porodica. Taj osećaj je vrlo bitna stavka našeg benda. Ne moramo da nosimo iste frizure i odela da bi ljudi mislili da smo ujedinjeni.
Da li imate hobije i da li se bavite nekim sportom?
Iz istog razloga zbog kojih tvrdimo da smo više arty-farty, a manje radnička klasa, mi se bavimo sportovima poput golfa, tenisa i skijanja.
Da li vaši roditelji prate vašu muzičku karijeru?
Poprilično. Ponosni su na nas. Moja mama skuplja sve backstage propusnice koje sam ikada imao.
Kako izgleda običan dan u Gothenbergu?
Živim 45 minuta od Gothenberga, i samim tim mi je usporeniji život. Provincija. Ljudi se bude i idu na posao, vraćaju se kući i gledaju televiziju. Ja se probudim, popijem kafu i pišem pesme. Gotovo ništa drugo i ne mogu da radim u ovom gradu duhova poput našeg.
Jesi čitao neku knjigu skoro?
Pročitao sam Merlin Mensonovu autobiografiju A Long Hard Road Out Of Hell. Pre toga sam čitao knjigu Mikrofonat o švedskom hip hopu. Još pre toga sam pročitao The Men Behind Def Jam od Alex Ogg-a.
Nema više pitanja. Nešto za kraj?
Peace.
* Intervju originalno objavljen u Get on the Stage #10, maja 2004.
