4-8. avgust 2024. Tolmin, Slovenija
I dan
Svake godine, debelim crvenim markerom zaokružim prve dane avgusta, nestrpljivo čekajući da se zaputim put Slovenije i malenog, ali sada već čuvenog mesta Tolmin. Punk Rock Holiday mi je odavno postalo idealno mesto za beg od svakodnevnice, a ove godine i svež dah zbog čitavog ludila u kome se nalazimo, u pauzama gotovo trideset godina. Kao i svaki put, nedelju dana pred polazak gledam na vremensku prognozu, nadajući se da kiša neće pokvariti ugođaj. Krenuli smo veoma rano iz Pazove, na granici za divno čudo nije bilo gužve, pa smo se ubrzo našli u Hrvatskoj. Nakon ekstremno dosadnog puta do Zagreba, kiša je rominjala u talasima, gužva na obilazncii se povećavala, a pogled na google mapu i veliko crvenilo blizu razdvajanja Rijeka / Ljubljana nam je pokazala da put neće biti lak. Nakon neverovatnih skoro dva sata vožnje u prvoj i prelaska tih prokletih desetak kilometara, konačno smo se iščupali i krenuli put Slovenije. Naravno, kod Ljubljane je ista priča, možda čak i gora, pa smo se i tu zaglavili dobrih sat-sat i po… Kad god sam pitao Slovence zašto je put oko Ljubljane uvek zagušen, iako nema nikakvog razloga, niko od njih ne zna tačan razlog. Elem, uspeli smo nekako da prođemo i da se zaputimo ka planinskom delu i zapadu Slovenije. Prelepi predeli i pogled na prirodu oko puta nam je popravilo raspoloženje, pa smo nakon desetke stigli u Tolmin.
Ove godine nije bilo radova u Đijaškoj ulici, pa smo vrlo lako i brzo kolima stigli od Press parkinga. Uzeli smo akreditacije i na kratko se uputili do festivala, da vidimo da li je sve na svom mestu. I naravno, ništa se nije promenilo, ošacovali smo na brzinu bend na beach stage-u i vratili se nazad do parkinga. Smeštaj nam je bio u samom centru, ali srećom nijednom nismo imali problem da nađemo parking. Nakon prekopotrebnog popodnevnog odmora, oko šestice smo se vratili na festival, taman pred kraj programa na plaži i početka na main stage-u. Mire je jedva čekao da overi ploče, kojih uvek kupi tonu, a ja sam otišao do press-a da vidim da li ću naići na neko poznato lice. Posle pozdrava i spike sa prijateljima koje viđam svake godine na festivalu zaputio sam se prema prvim redovima Glavne bine gde su se pojavili Chaser. Bend gledam već treći put, a drugi put na ovoj bini. Nažalost, i ovaj put su imali nezahvalan zadatak da sviraju prvi, ali njihova velika energija je ubrzo privukla dosta ljudi i prostor ispred bine se napunio. Sličan nastup kao prošlog puta, možda su za mrvicu bolje usvirani i raspoloženi. Kalifornijska melodija, stil devedesetih, ako volite recimo 98 Mute, Pennywise, to je to, možda malo mekše. Provrtili su zadnja tri albuma i potpuno ignorisali rane albume, koji su bili drugačijeg stila, sporiji i vrlo bezlični. Njihova karijera ide uzlaznom putanjom već 6-7 godina i nadam se da ću ih videti još koji put. Od pesama koje su svirali izdvojio bih Brand New Enemy, Good Times, Flying High, Fault Lines… Nakon odličnih pola sata, mesto su prepustili ska pankerima Save Ferris. Ovo bi mi možda bilo zanimljivo pre jedno 25-30 godina, a danas sam potpuno ravnodušan. Nešto poput Dance Hall Cracher, ali još mekanije. Generalni problem koji imam sa ovim bendom je što mi pesme zvuče nekako isto, ne vidim tu neki hit i već posle 3-4 pesme smo krenuli sa šetnjom po festivalu. Ošacovali smo cene merča, koji je svake godine sve gori. Ovo nema veze sa organizatorima, već sami bendovi donose neke krpe koje prodaju po 40-50 evra. Bukvalno nisam video normalnu majicu koju bih poželeo da kupim.
Vratili smo se do Glavne bine gde su Save Ferris još uvek svirali. Potpuno mlaka reakcija publike, a sada smo čuli pesme koje su još komercijalnije, kao da slušamo ne daj Bože No Doubt. Nakon njih idu Codefendants, koji su uspeli još dodatno da smore masu. Ekipa iz Get Dead, ima dosta miksovanja žanrova, od panka, hc-a, do hip-hopa, elektronike i šta li već čega. Vrlo dosadno, potpuno promašen bend prvog dana. Otišli smo u press gde smo se opustili za nastup meni vrlo dragih Šveđana The Baboon Show. Ho, ho, ne znam ni kako da počnem da opisujem koliko je ovo bilo dobro. Publika ih ovde obožava, a pevačica Cecilija svojom apsolutno seksipilnom pojavom oduševljava svakog ko ih je gledao. Pre nekoliko godina su svirali u dnevnom terminu i oduvali su nas, ali ovo sad je dva nivoa iznad. Mnogo bolja postavka bine, osvetljenje kao da su hedlajneri, a i u samom nastupu se videlo koliko su napredovali. Naravno, ovaj bend postoji prilično dugo, ali nisam očekivao baš takav napredak.
Publika zna većinu tekstova i horskog pevanja je bilo praktično tokom čitavog nastupa. God Bless You All je bila negde na početku, a ubrzo su svirali You Got a Problem Without Knowing It, sa uvodnim introm sa War Pigs i Iron Man, očigledna posveta nedavno preminulom Oziju Ozbornu. Tek negde ovde sam skontao da više nema onog gitaroša za brkovima, tu je sad neki dugajlija Simon Dahlberg, koji se fino uklopio sa Fridom, basistkinjom koja itekako privlači pažnju svojim energičnim nastupom. Šefica benda Cecilija ne staje nijednog momenta, bukvalno šeta ili bolje reći paradira u štikletinama sa jedne strane bine na drugu. Par puta je drosnula dole, ali to joj ništa nije smetalo, ustane i piči dalje. Lajt šou sa stroboskopima je bio usmeren na nju, a kapljice znoja koje baca sa kose su se videle i sa trideset metara. Bukvalno kao kardio treninig. Na Tonight je podrhtavao koncertni prostor, a ovu pesmu su znala čak i prisutna deca. Negde na pola svirke pevačica se preobukla u nešto što je meni izdaleka izgledalo kao da je providno, pa sam imao utisak da je gola. Juju, žene gledaju ljubomorno, muškarci iskolačenih očiju, za ove neutralne polove ne znam
Inače, meni je kraj nastupa bio najbolji deo, pa su nas počastili sa Lost You In A Second, Walk The Walk, Playing With Fire i naravno na samom kraju nezvanična himna ovog festivala Radio Rebelde. Ako ste u nekom momentu znali da se nalazite na pravom mestu u pravo vreme, onda je za vreme refrena, kada odjekuje You are not alone, Radio Rebelde… Žmarci su me prošli, naježio sam se i tek tada primetio da je počela da pada kiša. Neverovatan momenat, prava simbioza benda i publike. Nestvaran nastup koji ulazi u najbolje kod je sam ikada ovde gledao.
Nakon pola sata pauze na binu se penju hedlajneri prvog dana, ponovo Šveđani – Refused. Nisam očekivao da će biti ovakav promašaj. Iako ovaj bend nije za svakog, a i zadnji povratnički album je do bola dosadan, pomislio sam da će svojom energijom da to nadomeste. E, đoka. Posle Baboon, ovo je bio takav spuštavac, da smo jedva čekali da odemo. Prva pesma je trajala dobrih desetak minuta, pevač je ispadao par puta, čak mu je škripao glas… Kontakt sa publikom je bio praktično nepostojeći ili ga ja nisam video. Ljudi oko mene su uglavnom umornim očima posmatrali, ali su u svojim glavama vrteli ono što je bilo pre Refused. Nakon 20 minuta mučenja, smo batalili i zaputili se kao hostingu, mrtvi umorni.
II dan
Ove godine smo ranije dolazili na beach stage, pa smo odgledali manje više sve, ili bolje reći odslušali. Beach stage ume ponekad da iznenadi sa izborom bendova, pa se pored teških proseka, da ne kažem nešto grđe, pronađe i pokoji biser. Simpatični nastup The Queens Of Everything gotovo odmah je privukao publiku u prve redove. Obično prvi bendovi na beach stage budu osuđeni da sviraju pred 50-tak ljudi, ali ovde nije bio taj slučaj. Bendovi iz Češke su čest gost na festivalu, a ovaj bend svira sjajan sving / rokabili / sajkobili uz dosta horskog pevanja i tonu dobre melodije. Ono što ih izdvaja je odlična duvačka sekcija, punk melodije i fenomenalni kontrabasista. Vrlo dobro su usvirani i lako su izazvali ovacije prisutne publike. Na netu sam našao jedan album i sa njega su odsvirali manje-više sve pesme i to po redu. Ako slučajno naletite na njih, topla preporuka da ih overite.
Posle njih su nastupli njanjavi Wasei, iz Italije koji sviraju predvidljivi pop-punk. K’o što Mire kaže, nema leba od Talijana. Preskočiti pod obavezno. Još gori su bili Slackrr, iz Britanije, sa baš onom komercijalnom pop-pank melodijom, poput New Found Glory. Uspeli su da rasteraju dobar deo mase, a mi smo se odmarali za nastup benda koji sam sa nestrpljenjem očekivao. Melonball su iz Nemačke, ali kad sam ih prvi put slušao nikad ne bih pomislio da ne stižu iz Skandinavije. Savršen engleski akcenat, pevačica koja bi postidela većinu bendova sa Glavne bine i odlične, super brze melodije. Šta ćeš više? Meni ne treba, ali me je živo zanimalo kako to zvuči uživo. Još bolje, ako ću da budem iskren. Inače, ovo im nije prvi nastup na PRH (bili su 2022 kada je bio samo valjda beach stage), ali se iskreno nadam da će sledeći put da budu na Glavnoj bini. Pevačica apsolutno dominira pojavom, glasom, odnosom sa publikom… Ton je bio savršen, prosto je bila milina sve to gledati. Za divno čudo nisu svirali svoju najpoznatiju i najbolju pesmu Move Your Mind, već su prostor prepustili nekim novijim pesmama. Pola sata vrhunskog nastupa i ovacije dupke punog prostora ispred bine.
Nakon njih ide bend The Iron Roses, koji su previše komercijalni za moj ukus. Iako sam na momenat pomislio da će Nejtan Grej (Boysetsfire) da malo poboljša priču, meni je ovo bilo do jaja dosadno, a i taman smo bili umorni i znojavi, pa smo se vratili do hostinga, malo odmorili i vratili na večernji program.
Makewar smo ovlaš slušali, više šetkajući po festivalu, ali iskreno ja sam nestrpljivo čekao Gob. Ove Kanađane nisam slušao pa sigurno jedno 25 godina, ali u vreme kada su bili na Fearless Recordsu smatrani su mega prospektom u svetu pop panka i to onom kada je valjao čak i jedan Blink 182 valjda, a sa njima ih često porede. E, Bogo moj, kakav je ovo bio blast from the past! Polako se punio prostor, a ja sam upravo tad skontao da ovaj bend nije bio u Evropi 25 godina, ili možda nikad! Taman da vidimo koliko su i oni i ja omatorili. Postoje od 1993. godine i peak karijere su imali verovatno oko 1999. godine, nakon čega je uostalom i puklo većina melo bendova. Verujem da je broj ljudi na festivalu koji su ih slušali veoma mali, ali njima to nije bio nikakav problem. Kakav energičan nastup od starta! B Flat, Beauville, What To Do, 236 E. Broadway, Self Appointed Leader, You’re Too Cool, No Regrets… Većinu pesama znam bukvalno napamet, iako ih nisam toliko dugo slušao. Tu su naravno i neki hitovi koji su ih proslavili u kasnijim, znatno komercijalnim godinama, a tu bih izdvojio Oh! Ellin, I Hear You Calling, koje su ipak svi znali na festivalu. Očigledno su se ove pesme vrtele po filmovima i serijama… Odlično raspoloženi i usvirani, baš su mi me vratili u prošlost i prisetili me koliko se ova muzika nemilice slušala…
Nakon odlaska Zolija, Ignite je ponovo bend koji sija svim svojim sjajem. Eli Santana je uspešno preuzeo štafetu i sad kad sam ih gledao drugi put shvatam da želi da stvori neku svoju priču. Koliko je to uspešno ili ne, videćemo, možda treba da prođe neko vreme, ali činjenica je da Ignite možemo da gledamo kao na dva benda: prvi je onaj od 1993-1996 godine koji je imao taj stari old skul zvuk, tipične melodije Oranž Kauntija, dve gitare, mnogo harmonija… Drugi bend je znatno komercijalniji i njega gledamo od 2000 godine i albuma A Place Called Home. I koliko god mi želeli da Ignite više podseća na onaj prvi bend, to čak i sa energijom Elija Santane više nije moguće. Jednostavno, takav je zvuk i oni i retko sviraju te pesme sa prva dva albuma i nekoliko EP-ja. Veteran, Poverty For All, Bleeding, Sunday Bloody Sunday, sve sami hitovi, ali tu je i nekoliko stvari sa poslednjeg poput Anti-Complicity Anthem, The Butcher in Me, ali na moje iznenađenje dosta prostora je dobio album Our Darkest Days, koji je još više odveo Ignite u komercijalnom smeru. Eli je jedan od retkih koji je govorio o politici, što nije propustio ni ovog puta, a nakon što je pre dve godine opljunuo Putina, sada je omiljena tema liberalnih pankera Tramp. Super što su preskočili Bajdena, za vreme njegovog predsednikovanja je valjda bio med i mleko. Da me ne shvatite pogrešno, sve su to meni ista govna, ali cinično što je što pljuju samo jednu stranu. Elem, politika na Punk Rock Holiday neuspešno pokušava da se provuče, ali ne ide. Ljudi su apsolutno nezainteresovani za svaki vid bilo kakve političke promocije, bilo kakve poruke se ignorišu, što je i jedan od velikih razloga zbog čega mnogo volim ovaj festival.
Ignite su super usvirani, iako mi se čini da im debelo fali druga gitara. Za sada ih još drži iznad vode energičnost Santane, ali videćemo kakav će biti sledeći album. Nakon njih se na binu penju redovni inventar ili kako zovemo Authority Zero. Ovo je 3-4 put da ih gledam, a sada čini mi se čak i uzastopno. Pa, brate, mnogo je. Kreću sa metiljavom Get it Right i meni je dosta, slušaću ih iz daljine. Iznenađujuće, ali moguće je da su dosadili i ljudima, jer su ih gledali već nekoliko puta, ali veoma mlak odziv publike. Sat vremena, nikako da se sklone sa bine, srećom može da se sedne u press-u i malo odmori pred hedlajnere prvog dana. Nikolu Šarčevića nismo videli u press-u, iako veliki broj bendova cirkuliše u prostorijama pored. Millencolin nisu svirali ovde još od 2016. godine čini mi se, i jedan su od retkih bendova koji mi dugo stoje na spisku neogledanih. Eto, i ta želja se ispunila.
Godinama sam gledao neke njihove live nastupe na netu i uvek sam se plašio kako to zaista zvuči uživo, jer ono na snimcima je blaga jeza. Negde oko pola 12 se pojavljuju na bini, Nikola sa majicom neprikladnom sadržaja jednog beogradskog košarkaškog kluba i vidno ugojeni bubnjar Fredrik Larzon. Nisam pratio da li čovek ima neki zdravstveni problem ili se prosto zapustio, pošto su svi ostali u tip-top formi. Svakako, to mu ništa ne smeta u svirci, čovek cepa kao sat i da ih nisam gledao iz prvih redova, ne bih ni skontao taj problem. Prvi taktovi Penguins & Polarbears i svima je jasno da su Millencolin u top formi. Nikola kao da jedva dodiruje žice svog crnog Stingraya, da sam bukvalno pomislio da neko u pozadini svira dok se on manekeniše i peva, ali takav mu je valjda stil. Što manje umaranja, to ostaje više prostora za pevanje. Mnogo su dobra pojava na bini, smenjuju se stalno, trčkaju tamo vamo, svi pevaju i svi su aktivni… Nakon Bullion ide Sense & Sensibility, potom Fox i Fingers Crossed. Malo usporavaju na Man or Mouse, ali se vraćaju starim proverenim hitovima na Olympic i Lozin’ Must. Fino šaraju po diskografiji. Negde na sredini su odsvirali The Ballad, ona poslednja pesma sa Pennybridge Pioneers, a ja gledam na sat i pomislim kako je prerano za kraj svirke. Očigledno imaju ovaj deo da malo odmore.
Srećom nastavljaju dalje, pa je delirijum u publici na SOS, da bi sve eksplodiralo sa Mr. Clean, prvom pesmom benda. Svi horski pevaju. Stejdž dajving je bio konstantan, ali ovde je non-stop bilo 5-6 ljudi. Za kraj je ostavljena naravno No Cigar, apsolitni mega hit benda, koju sviraju nešto brže uživo. Bina se ispunila ljudima, kao što tradicija nalaže, a Millencolin su odužili pesmu koliko god su mogli. Savršen kraj i savršen nastup. Nema šta, zbog ovoga je vredelo doći ove godine.
III dan
Ponovo smo bili na beach stage-u ali nas ništa nije privuklo da se primaknemo bini. Zabili smo se kod drveta i cirkali pivo, dremkajući i upijajući zvuke oko nas. Bendovi što su gori, što imaju gori naglasak (čemu prednjače nemački bendovi), to više smaraju između pesama. Svaki bend je anti fašistički, svako je stigao da opljuje Trampa, bukvalno kao da su naučili pesmicu. Publika i dalje ne reaguje, kao što sam napomenuo, sem par pacijenata sa gay zastavom, koju su vukli od kampa do plaže i nazad. Ništa nije bilo zanimljvo do četvrtog benda i nastupa One Hidden Frame. Njih slušam već skoro godinu dana i Finci su me oduševili sa svojim albumom I’m Not Here, iako iza sebe imaju još dva pored toga. Miretu sam preporučivao da obavezno pazari ploču ako naleti, ali ovi lenjivci nisu poneli nikakav merč sa sobom. Prosto mi je neverovatno da bend koji zapali kolima iz Finske, treba im bukvalno cela nedelja da dođu i da ne donesu ništa što bi im barem nadoknadilo te troškove. Čak je i pevač govorio da su suviše lenji za to. Kako god, auto im je crk’o u Pragu, pa su nekako došli do Slovenije i srećom odsvirali pola sata vrhunske mega brze melodije. Ako volite rani Propagandhi, ovo je za vas. Imaju dosta tih političkih tekstova, ali uvijenih u dosta metafora, pa nije baš jednostavno da se sve skapira. Imaju dve gitare, pevač sviraju ritam gitaru i sve to zvuči veoma, veoma utegnuto. Svirali su većinu sa zadnjeg, a bilo je i par stvari sa Harmful Content iz 2017. Definitivna preporuka!
Kada sam video da su Battery (da, ONAJ Battery) na festivalu i to kao predzadnji bend trećeg dana na beach stage-u, iskreno nisam verovao. Čak nisam ni obraćao pažnju, misleći da je u pitanju neki novi bend, jer za Battery nisam čuo sigurno od 2000. godine. Ali, da, to su oni i iskreno, trljao sam oči od neverice. Bend se povremeno okupljao s vremena na vreme, ali nisu ni prvi ni poslednji bend iz devedesetih koji je trajao dok su članovi benda bili u srednjoj školi ili par godina faksa. Kasnije dođe život, posao i sve se raspadne. Slična priča je i ovde. Bend je izašao oko petice i prostor ispred bine se instant napunio. Imao sam osećaj da smo u starom St. Jamesu, a na ne plaži u Tolminu. Potpuno nadrealna slika kad na maloj bini kreće rusvaj sa In Our Hands. Mnoštvo ljudi zna tekstove i došlo je ovog dana samo zbog njih. Ja sam gledao sa nekih 5-6 metara udaljenosti i bilo je baš žestoko. Adrenalinska atmosfera u dnevnom terminu! Povrh toga što sviraju hardcore, toliko su pozitiva da to nije normalno. Pevač nije propuštao da govori između pesama, ali se vidi da nije operisan glupostima kao većina bendova, ne priča o politici, već o svom životu i svemu onome što nas je kao klince privuklo da budemo deo scene. Pozitiva, pozitiva i samo pozitiva. Pričao je veoma zanimljive stvari u kojima sam se našao, govorio je o svojoj ulozi oca, koliko je napravio grešaka jer je smatrao da treba da prekine sa muzikom i nađe neki redovan posao, zbog čega bi svojoj deci bio dobar uzor. Nažalost, priča ga je odvela u drugom smeru, pa je dosta pio, bio loš uzor i dugo je patio. Shvatio je da je povratak muzici ono što će mu doneti sreću i zbog čega će ponovo moći da pogleda svoju decu u uči i bude im čvrst oslonac. Dosta je pričao o odrastanju na sceni, jer je čini mi se imao možda 15 godina kada su snimili prvi album. Tu je negde po godištu kao i ja, i baš sam se našao u njegovoj priči, iako ja nisam imao takve probleme, ali vidim koliko mu porodica znači i koliko mu znači kako ga deca vide. To je realno priča većine roditelja. Govorio je takođe i o tim ranim gigovima i iskreno nam rekao da beach stage ne može da uporedi ni sa čim i da im puno znači što su ovde i što sviraju u nesvakidašnjoj atmosferi. Mnogo toga je rekao, ja se sad prisećam, ali znam da je govorio da uvek verujemo više samom sebi i našem srcu, nego ono što nam govori okolina. Čovek mora da bude srećan samim sobom da bi ispunio pun potencijal. Ja sam slušao, upijao i nisam skidao kez sa lica. Sve mi se vratilo sa kraja 98-99, kada je bilo tako dobrih svirki u BG-u. Cela ta pozitivna atmosfera mi je proletela ispred očiju, a Battery su nastavljali sa starim hitovima: Has Been, Why Is She In Pain i naravno apsolutni hit That’ll Never Be Me gde je sva publika vrištala We’re never givin’ up… Ovu pesmu su odsvirali ponovo na bisu, što je vrlo, vrlo neuobičajeno na festivalima. Kako god, pola sata vanvremenskog hardkora, meni iskreno ubedljivo najbolji i najdraži nastup ove godine na Punk Rock Holiday. Nadam se da će jednom doći i u BG, pa da ih vidimo u pravom klupskom ambijentu.
Ostalo nas nije zanimalo, a i čovek u našim godinama ne može da izdrži čitav dan napolju, pa smo zapali do smeštaja za se spremimo za noćni program. Preskočili smo Turbobier, a Zeke smo pokušali da slušamo. Hm, davno sam ih slušao, ali nisam video nijedan bend koji toliko ne jebe publiku ni 2%. Svaka pesma je bila istog ritma, brzih poput japanskih vozova, nisu pravili pauze između pesama. Imao sam osećaj da su za 10 minuta odsvirali bar 50 pesama. Imali su najmanju moguću zastavu na bini, pa smo iz daljine testirali vid. Kako god, slušali ih ispred bine ili ispred press-a, nije bilo neke razlike. I umesto 45 minuta, svirali su kraće od pola sata. Samo za super obožavatelje!
Agnostic su bili sledeći. Vini Stigma se to popodne vrzmao po press-u, pa sam se sit ispričao sa čovekom. Iz prve nije ni imao pojma da je u Sloveniji, već u Srbiji, pa nije propustio da pozdravi sve hardcore fanove iz naše zemlje. Preporučio mi je Battery da gledam, na šta sam mu rekao da se danas čitav dan spremam za to. Agnostic Front sam gledao 5-6 puta na raznim mestima, i u klubu i na festivalima i poput starog vina su sve bolji i bolji. Odlično proberu hitove, a toga imaju koliko hoćeš. Retko kad probiju 50-tak minuta, a startuju odmah bez zadrške. Standardno ide Stomp, pa Dead To Me, a onda i himna My Life My Way. Ljudima je ušla pod kožu, pa smo videli najveći circle pit i stage diving istovremeno na festivalu. Old New York takođe izaziva potpun delirijum, a najbolji deo festivala se nastavlja sa For My Family. Ide par starijih, poput Victim In Pain, Friend or Foe, a onda A mi Manera, takođe jedna od onih koje publika obožava. Bend odlično raspoložen, Stigma naravno prednjači u blesavljenju, a ovog puta je malo aktivniji bio i Miret koji se očigledno potpuno oporavio od operacije. Gotta Go standardno izaziva najveće skokove sa bine, dok su pred kraj svirali u Addiction. Za kraj je bilo sigurno da ide Blitzkrieg Bop, kao posveta najvećem njujorškom bendu svih vremena. Bina se napunila, za kraj odličnog nastupa.
Poslednji bend ove večeri su bili Zebrahead, za koje mislim da sviraju preko veze Svake godine su tu, a samo pola prve svirke sam uspeo da svarim. Mire je hteo malo da ih vidi, pa smo odslušali 3-4 pesme, ali to je bilo to što se nas tiče. Vreme je za prekopotrebni odmor nakon vrlo napornog dana.
IV dan
Ovo puta je beach stage imao sve same proseke i imali smo osećaj da su ih sve natrpali u četvrti dan. Slušali smo samo iz daljine i to je bilo to. Nakon kratkog osvežavanja u hostelu vratili smo se na festival.
Tamo smo došli pred Misconduct. Mire ih se seća sa ranih albuma, pa je navaljivao da gledamo, a ja sam ih gledao pre nekoliko godina i bili su više nego mekani. Uf, šta reći, desetka za trud, ali džaba, ovo je toliko neubedljivo i prazno da nemam reči. Pevač je potpuna poza, vuče sa sobom fotografkinju kojoj se namešta za super mega poze, koje kad vidiš fotke na instagramu pomisliš da je nastup bio kao kad Brus Sprinsting uklizava u zvučnike na Superbolu, ali realnost je sasvim drugačija. Publika koja uglavnom gleda sa rukama u džepovima i pevač koji između pesama non-stop ponavlja koliko mu znači Punk Rock Holiday. I ja ne sumnjam u to, to deluje iskreno, ali kad se već toliko cima, mogao bi malo više da se iscima oko samih pesama.
Nakon njih nam je samo tako legao Grade 2. Britanska trojka i dalje izgleda kao da još uvek ide u srednju školu. Nakon introa, kreće energično sa Pubwatch. E, ovo je pank, draga braćo i sestre. Iako su dosta usporili i malo smekšali zvuk nego na prvom albumu, meni i dalje to sve zvuči jako dobro. peti album im još nije izašao, ali su ipak odsvirali par pesama i sa njega, ali naravno nemam pojma nazive pesama. Prvi deo nastupa ide sa Graveyard Island, All I Know… Fin kontakt sa publikom imaju i ne propuštaju priču između pesama. Suptilna prozivka (dal’ namerna ili ne, ne znam) Franka Turnera kako bi sad u ovom delu koncerta neko trebao da izađe sa akustarom, da se pogase svetla i da krene neka baladica… Ali da oni nisu takav bend! Inače, Frenk će im kasnije odgovoriti na to… Elem, Grade 2 ne staju, već ide Gaslight i Tired Of It, koju mnogi znaju, pa je bilo dosta horskog pevanja. Nastup završavaju sa Under The Streetlight, verovatno najvećim hitom benda. Definitivno su popravili raspoloženje nakon smora sa Misconduct.
Salata od rasporeda se nastavlja, pa sledi Madball, očigledno za svakog ponešto. Srećom, Madball uvek volim da gledam i uvek su ludo zabavni. Nisam ih pratio neko vreme i vidim nove likove u bendu, ali to je potpuno nebitno jer je Fredi alfa i omega benda. Čovek je na federima, mislim da je toliko fizički spreman da bi mogao da trči do sutra. Sa dugom kosom i pocepanim adidas šorcem izgleda kao da je izleteo iz nekog solitera da igra basket, a ne na svirku pred 5000 ljudi. Madball su imali verovatno najagresivniju publiku od svih bendova, pa je bilo dosta skakanja po glavama, srećom bez nekih velikih posledica. Par sitnijih intervencija uvek spremnih doktora i pičimo dalje! Heavenhell, Can’t Stop, Won’t Stop i Hold It Down, to se sećam sa početka sasvim sigurno. Fredi je pričao o prvom albumu, što je značilo da ide Set It Off, Lockdown, Get Down, Across Your Face, Face To Face, što je publika oberučke prihvatila. Fredi je pričao o ludilu koje se dešava u svetu, ne pominjući nikoga poimenice, i koliko je značajno da se držimo zajedno, pogotovo na ovako lepim mestima kao što je Tolmin. Generalno jedna pozitivna priča sa njegove strane. Da se setim šta su još svirali, bilo je baš puno toga… Infiltrate The System, Look My Way, Pride… A mislim da su završili sa Doc Marten Stomp, kada je publika iskoristila da se popne na binu. Šta reći sem da Madball retko kad razočara, a ovog puta su mi bili još bolji nego prethodnih puta. Odličan zvuk, mnogo dobra atmosfera i sjajna set lista.
Frank Turnera sam gledao pre 2 godine čini mi se, i tada sam bio više nego oduševljen nastupom. Međutim, munja ne udara dva puta na isto mesto, tako i Frank Turner. Da li izbor pesama ili što je raspored današnjeg dana bio takav da smo bledali pop punk, klasičan punk, NY/HC, da bi mi njegov folk acoustic sa uplivima u punk bio potpuni promašaj. I da, nije svirao iste pesme kao prošli put. Probali smo malo da gledamo, ali nije nam išlo, jednostavno, previše toga, predug dan, a mi nemamo više dvadeset godina. To je to za četvrti dan.
V dan
Peti dan je nekako dan kada se najmanje bendova odgleda. Nekako te stigne umor i možda ti bude dosta svega, pa ti strpljenje nije kao prvog, drugog dana. Ipak, našlo se svašta zanimljivo. Prvo smo gledali na beach stage-u naše stare poznance Skin Of Tears iz Nemačke, koje prosto obožavam da gledam. Uvek se pozdravimo kad se vidimo, jer dolaze i u godinama kada ne sviraju i to skupa sa porodicama. Pevač je doživeo nezgodu na Madball-u prethodne večeri, pa je jedno stopalo otišlo direktno ispod njegovog oka, srećom posledice su bile samo jedna gadna masnica i to je to. Možda im je nastup zbog toga bio malo rezervisaniji. Moguće da je čovek imao određene bolove pa je dosta mirno svirao. Standardnih pola sata, svirali su uglavnom hitove iz devedesetih, naročito sa prvog albuma. Odličan miks ska panka i melodije prija svima, pa je publika reagovala fino, iako je bilo primetno da je nije bilo kao prethodnih dana, pošto se često desi da deo publike, naročito iz kampa, ode dan ranije.
Nakon njih su svirali Judo Chop. Iskreno, nisam imao pojma odakle su ni šta sviraju, nisam stigao da overim, ali prvi pogled na biografiju pre početka prve pesme mi je rekao da su iz Melburna, zbog čega sam pomislio da prate Bodyjar na evropskoj turneji. Oho, ovo je trebalo čuti. Osvežavajuća, brza i tehnički savršeno precizno odsvirana melodija. Mire je uspeo da ugrabi ploču, i to nakon prve odsvirane pesme. Nema greške, očigledno. Ovo nije melodija u fazonu devedesetih, ima dosta upliva drugih žanrova, rifovi su povremeno čak i trešerski, ali je sve lepo upakovano. Odgledali smo sve do kraja, a onda su se na binu popeli Urethane. Očito bend koji zaslužuje main stage. Na papiru deluju kao super grupa, naročito što je na gitari legendarni skejter Stiv Kabaljero, tu je Tim Feneli iz War Fever, Dilan Vejd na bubnjevima (The Bombpops)… E, sad, na papiru je sve super, zvuk je prelep, zvuče zaista kao da ne pripadaju ovoj maloj bini, ali… Jedno veliko ali… Previše mekano, baš njanjav tra-la-la zvuk, podsetio me dosta na bendove sa Honest Don’s etikete… Odslušali smo par pesama i zapali do smeštaja na tajm aut.
Preskočili smo The Headlines i The Last Gang, a sudeći po priči onih koji su gledali, ništa nismo propustili. Iskreno, čitav dan smo ostali zbog Bodyjar. Australijanci postoje već preko tri decenije, slušam ih jako dugo i uvek su mi bili u vrhu bendova koje volim. S obzirom da žive na kraju planete, odavno sam otpisao da ću ih ikad gledali, ali čuda se dešavaju u Tolminu. Tačno u devet, počinju tonovi Windsok. Prvi utisak je da gitare odlično zvuče, a onda je krenuo vokal. Juju, čovek potpuno promukao, srećom tu je drugi vokalista, pa je on upadao, a pritom Bodyjar ima te dvoglase po kojima su čuveni. Ipak, kad peva sam, uf, baš je bilo naporno. Nekako mi je bilo žao, ne znam da li je čoveku pukao glas ili je to normalno, ali paralo je uši. Sve ostalo je bilo, pa skoro pa savršeno. Gitare su odlično usinhronizovane, basista pumpa i popunjava zvuk, usviranost poput švajcarskog sata. Svirali su Sequel, gde se baš osetila ta promuklost u glasu, jer nema toliko dvoglasa. Odlična je bila Fall To The Ground, gde se mučio, ali nekako isterao do kraja. Delovalo je na momente da popušta, ali onda u višim delovima to bude izraženo. Potpuna šteta. Na Not The Same je uleteo Stive Kabaljero i to je bio jedan skroz super momenat. Jedna od meni omiljenih Not The Same je zvučala ponajbolje, pogotovo u refrenu. Pred kraj su svirali Surrender i čini mi se zatvorili sa Let ‘em Loose. Šta reći, sem da su mi potpuno pomešana osećanja. Sa jedne strane mi je drago što sam ih gledao, sa druge neopisivo žao što je pevač imao očigledan problem. Više sreće u sledećem izvlačenju.
Jaya The Cat je još jedan bend koji sam gledao pre dve godine. Iako su mega dobra pozitivna pojava, odgledali smo veći deo nastupa iz daljine, negde malo desno od miks pulta. Atmosfera je bila baš dobra, iako mi se čini da većina publike ne zna materijal, ali s obzirom da sviraju rege punk rock mešavinu, to nije toliko bitno.
Poslednji bend na festivalu je kontroverzni Turbonegro. Iskreno, ne pratim ih sigurno više od deset godina, novi albumi mi nisu nimalo legli, a nije pomoglo ni to što imaju novog pevača, koji nije ni do kolena čuvenom pokojnom Henku Von Helvetu, koji je, budimo iskreni, ono što je činilo Turbonegro zanimljvim, ali i dobrim bendom. Popularni jesu, Turbojugend jakne smo viđali na festivalu, a i ona gore pomenuta gay zastava pripada ekipi fanova. Elem, očekivao sam da ću biti šokiran, ali ono što sam dobio i video je pre za nastup na Evroviziji, nego na Punk Rock Holiday. Ne mislim čak ni na tu primitivnu gay predstavu, već na kvalitet, odnosno nekvalitet novih pesama. Okoreli fanovi su se nabili u prve redove, a mi smo bili negde u sredini, dosta ljudi je već zapalilo, tako da je bilo komotno. Videlo se da je dosta para uloženo u binsku opremu, čudesa od osvetljenja. Videlo se takođe da je bend poprilično uvežban. Ali, videlo se i da publika reaguje dobro samo na pesme sa Apocalypse Dudes, Ass Cobra i eventualno nešto sa Scandinavian Leather. Publika je zevala i bila potpuno ravnodušna na čitav cirkus na bini, meni je bilo više smešno nego što sam bio šokiran, verovano je Red bull koji sam popio malo pre toga učinio svoje. Publika je dobro raagovala tek na Are You Ready For Some Darkness, Get It On i The Age Of Paparius, ostalo je bilo uglavnom zevanje u ekrane. Mi smo nekako izdržali do bisa, a onda smo zapali brže bolje, slušajući I Got Erection iz daljine, sve dok nismo stigli do parkinga.
Šta reći na kraju? Kad se sve sabere, bilo je svega i svačega da se vidi. Nešto sam gledao po drugi, treći put, pa sam i preskakao, a nešto sam krajnje srećan što sam konačno video. Izdvojiću Melonball i Battery sa beach stage, kao i Millencolin, Gob i The Baboon Show sa Main Stage. Kao i uvek, organizacija perfektna, ove godine i najbolja do sada. Vidimo se sledeće godine!
