Posle ogromnog uspeha prva tri albuma, bostonski pank bend Dropkick Murphys je sa pravom očekivao da i njihovo četvrto dugosvirajuće ostvarenje ponovi takav uspeh. Tajna uspeha ovog benda sigurno nije tajna za sve one koji su pratili njihovu karijeru od početka. Prvenstveno, Dropkick Murphys su uspeli da pronađu sebe između socijalnih working class tekstova, ukomponovanih sa uticajima tradicionalne irske muzike i pank rok etike. I stvari postaju proste k’o pasulj: ili volite ovaj bend ili ne volite. Na prvi pogled album je malo mekši nego prethodni, ali zato donosi kvalitet više. Tekstovi i dalje govore jednostavne priče o ispijanju piva sa društvom u pabu, o napuštanju zbog osnivanja porodice (u uvodnoj Walk Away) ili raspadanju od umora na poslu. Nema tu nikakve mudrosti, ali se vrlo lako možete naći u njima. U već spomenutoj Walk Away, uvodni rif će vas prilično iznenaditi, jer više priliči nekom pop pank bendu, ali onda u refrenu grmoviti Al Barr-ov vokal stvari postavlja na pravo mesto. Ipak, tradicionalne singalong pesme o pivu su uvek bile centralne u očima fanova, pa tako i ovde Black Velvet Band odskače kao apsolutni hit. Potresna Gonna Be A Blackout Tonight, posvećena Woodie Guthrie-u (njegov tekst iz maja 1942) na neverovatan način prenosi sjajnu poruku uz odlične pank rifove. Posle impresivne akustične balade World Full Of Hate, sledi nam klasičan Dropkick Murphys razbijački set u vidu Buried Alive i The Dirty Glass (fenomenalni vokalni duet All Barra i Stephanie Dougherty). Bastards On Parade je simpatična irska balada o razočarenju i ponosu. Ipak pet-šest hitova ne čini album odličnim. Ovaj album ostaje malčice bolji od prethodnog, ali i dalje kilometrima daleko od genijalnog debija od pre nekoliko godina. Pakovanje diska dolazi u impresivnom dvostrukom digipacu, sa poklon bonus dvd-om, na kome možete videti spot za prvi singl Gonna Be A Blackout Tonight, zatim trejler za dvd izdanje benda koje se očekuje na leto (koncert za St. Patrick Day iz 2002.) i dve pesme sa tog izdanja (Rocky Road To Dublin i Boys On The Docks), koje pokazuju da je prava snaga ovog benda ustvari u živim nastupima. Blackout me je na momente oduševio, na momente razočarao, ali mislim da ga itekako vredi poslušati. Jedva čekam dvd.
Hellcat Records
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #10, aprila 2004.
