Bend koji vam predstavljam na narednim stranicama je bend koji je verovatno najviše napredovao u poslednjih par godina. Dropkick Murphys su iz Bostona, verovatno najbolje scene trenutno u SAD. Njihove street punk pesme, pomešane sa tradicionalnih irskim folkom, su totalno oduševile hardcore punk scenu. Posle tri albuma i ogromnog broja singlova, kompilacija i split EP-ja, mogu sa ponosom reći da su Dropkick Murphys vodeći bend Hellcat etikete. Zbog svega toga sam poslao pitanja, a jedan od glavnih ljudi u bendu bubnjar Matt Kelly je odgovorio na zaista interesantan način. Pričali smo o svemu, od promene pevača, preko scene u samom Bostonu i možda prevelikog uticaja irskog folka, pa na kraju i o samom novom albumu, koji je i glavni razlog ovog intervjua. Uživajte.
Postava Dropkick Murphysa se često menjala tokom svih ovih godina, kakve ste pozitivne/negativne efekte imali zbog toga?
Mislim da smo zbog te činjenice uspeli da sviramo upravo onu muziku koju smo oduvek želeli, odnosno sadašnja postava je ona koju smo tražili još od samog početka. Negativna strana su samo mali broj klinaca koji stalno viču: Vratite Mike-a! zato što je uvek bilo bolje biti originalnoj postavi, čak iako to nije uvek najbolja postava.
Kako su promene u postavi uticale na vaš zvuk? Šta su novo doneli novi članovi benda?
All-ov glas je prilično drugačiji nego Majkov. Ima mnogo veći raspon i može mnogo više da izvuče nego Majk… plus, sa dvojicom gitarista, ima mnogo više tekstualno zahtevnijih i komplikovanijih deonica. Ryan na mandolini i Spicy na gajdama su sigurno dodali taj tradicionalni folk duh koji smo povremeno imali na predhodnim albumima, ali ih sada konačno možemo i odsvirati uživo na svirkama.
Šta mi možeš reći o zajedništvu između pankera/skinsa i hardcore klinaca u Bostonu?
Uvek je bilo mnoštvo bendova koji prelaze i prljaju granice između scena koje si pomenuo u pitanju… U najvećem broju slučajeva svi klinci dolaze na iste svirke, bez obzira da li su skinsi, pankeri ili hardkorovci. Boston zaista nema izdvojenih scena, osim možda kada su u pitanju straight edge hardcore svirke… Svi ostali uglavnom izlaze zajedno, gluvare u istim kafanama i idu na iste svirke.
Scena postaje sve jača i jača, i veoma mnogo novih zaista dobrih bendova se pojavljuje. Šta misliš o novoj generaciji punkrock i street punk bendova?
Ako imaš obilje bendova, moraš imati i veoma dobre i veoma loše. Velika zamerka koju imam u vezi novih bendova je da im nedostaje originalni zvuk… Neguju nošenje svojih uticaja na rukavima (to je posebno izraženo u Americi, a manje u Evropi)… Možda bendovi ne čekaju previše da bi izdali svoj materijal… Povrh toga, ima veoma mnogo zaista dobrih novih bendova, zajedno sa onima koji ništa ne valjaju.
Zvuk na vašem novom albumu je mnogo više rock ‘n’ roll i ima mnogo više irskog folka. Da li je to ono što ste zaista želeli da uradite ili je to bilo prirodno razvijanje vašeg zvuka?
Hmmm… Ne znam. Možda zato što veoma dugo pišemo, a naši uticaji izašli malo više nego kada smo osnovali bend. Plus, dva nova momka su umešali svoje prste u pesme koje smo pisali, kao i kada su svirali stare pesme. Na primer, kada smo prvi put napisali The Gauntlet, bila je prilično dosadna i straight ahead. Onda je James (gitarista) ubacio malo stare rokenrol gitare, što je značajno podiglo pesmu na viši nivo i dao joj život koji joj je bio potreban.
Ima puno klinaca na sceni. Kako oni reaguju na tradicionalne pesme?
U većini slučajeva su klinci to lepo primili. Znaju da je to veliki deo naših života, da nam puno znači, tako da znaju to da poštuju. Jedino što kažu da je opičeno što se našim dedama i babama dopadaju naše pesme!
Kako ste došli na ideju da uradite Mob Mentality split cd sa The Business? Da li ćete promovisati to izdanje u vidu turneje ili nečeg sličnog?
To je bilo samo radi zabave, ništa ozbiljno… Bila nam je velika čast da sviramo sa takvim legendama!
Ako dođete do momenta kada ćete zarađivati veoma puno para, da li ćete nastaviti propovedati o svojim korenima i odakle ste?
Zašto da ne? To je sve što znamo. Propovedanje je veoma jaka reč, mada… Mi pokušavamo da govorimo priče u našim pesmama, ali u isto vreme da ne budemo previše filozofi ili propovednici. To ostavljamo drugim bendovima…
Kako bi objasnio oi! ideju? Da li je to fazon pesama ili fazon pevanja?
Mi nismo i nikada nećemo biti oi! bend, ali definiivno je i muzički stil i tekstualni pogled na svet… Oba imaju podjednaki uticaj na sve nas.
Imate dosta tekstova koji govore o zajedništvu, radnicima i solidarnošću. Koji su politički uticaju benda?
Naši politički uticaji variraju od levog do desnog centra, zavisno od toga s kim pričaš i o kojoj se temi govori. Nema nekog direktnog političkog uticaja koji bi bend sledio i na osnovu njega propovedao… To je vie neko lično ubeđenje… Plus, ako želimo da budemo političari potražićemo neku finu kancelariju, a nećemo mrsiti muda sa rokenrolom!
Ko je započeo da svira irske tradicionale u bendu?
Ken je osnovao bend, a tradicionali su bili tu još od prve probe (na primer pesma Barroom Hero). Mi smo prilično napredovali kao bend od tada i da znamo malo više o pisanju pesama nego pre.
Da li mi možeš reći neke posebne situacije kada ste morali da prekinete sviranje na svirci?
Ako trebamo da prekinemo svirku, to je uglavnom što se neko od izbacivača iživljava na nekom klincu koji skače sa bine… U ređim slučajevima dođe do tuče, ali veoma retko.
Da li si nekada pomislio da nemate šanse da nastavite bez prvog pevača Mike-a? Da li si možda razmišljao o promeni imena, zato što ljudi ne mogu da zamisle Dropkick Murphys bez njega?
Dropkick Marphys je uvek bio Kenov bend, a on i piše veliku većinu tekstova (i muzički i tekstualno), tako da smo uvek mogli da nastavimo pod imenom Dropkick Murphys…
Da li bi mogao da uporediš Do Or Die i The Gangs All Here sa novim albumom, i da objasniš kako se oni razlikuju?
Mislim da Sing Loud, Sing Proud ima onaj humor i svirku iz srca koju je Do Or Die posedovao, ali bolje pesme od The Gangs All Here. Ne želim da zvučim pompezno, ali mislim da je sa ovim novim album bend zaokružio celinu kada je muzika u pitanju. Očigledna razlika je promena u postavi i mnogo veća upotreba akustičnih instrumenata.
Koji je najbolji, a koji najgori momenat koji si doživeo sa bendom do sada?
Rekao bih da mi je lično najgori momenat kada smo ja i momak zadužen za našu robu živeli zajedno u jednom stančiću u Kembridžu, a bend nije svirao mnogo u to vreme. Morao sam da prodao skoro celu moju kolekciju ploča i da nekoliko meseci jedem samo ovseno brašno iz konzerve… To je zaista trulo! Najbolji i najlepši trenuci se jednostavno slažu nezadrživo jedan preko drugog… Sviranje uživo, upoznavanje novih likova… Isto tako i ustajanje svakog dana sa zahvalnošću da mogu da radim i živim od onog što volim. Malo ljudi može da kaže da voli svoj posao.
Da li znaš nešto o mojoj zemlji Jugoslaviji? Da li bi želeo da sviraš ovde?
Izvini, ali ja sam veoma neobavešten o mnogim stvarima koje se dešavaju u tvom kraju… Ali, naravno da bih voleo da svirao kod vas!
Mislim da je dosta. Poslednji pozdravi?
Hvala ti veoma mnogo za intervju. Srećam sam kad čujem da nas sluša neko iz zemlje koja je toliko propatila. Nadam se da ima smisla ovo što sam pričao u intervjuu. Sve najbolje svim fanovima Dropkick Murphys-a u Jugoslaviji.
S poštovanjem, Mat Kelly, Dropkick Murphys
* Intervju originalno objavljen u Get on the Stage #7, novembra 2001.
