Kada sam čuo da su H2O prešli na mayor etiketu, očekivao sam verovatno malo lošiji album, ali katastrofu sigurne ne. Bend koji je sa prethodna tri albuma, uspeo da se uvrsti u prvu postavu američke hardcore scene, doveo je u pitanje kredibilitet kod fanova koji su voleli ta prva tri albuma. Kada govorim o katastrofi, ne mislim na činjenicu da su prešli na MCA (što me zaista zabole), već na promenu svirke, koja je sada najkomercijalnija melodija koja se čak ni meni nešto posebno ne dopada! Ima mnogo veselih melodija, finih stihova, što navodi na utisak da je sve lepo, da je sve odlično, da nema problema. Možda su im pare zavrtele mozak, pa sada razmišljaju kako da odu negde gde ima puno dobrih riba, gde je toplo i gde je lepo. Nisam mogao svojim ušima da poverujem kada sam pustio album. Ukoliko ga gledam kao H2O album, onda je neviđeno sranje, ali ako ga gledam čisto kao melodični album, onda on može da dobije prelaznu ocenu, ali daleko je i pored toga od nekog kvaliteta koji očekujem od melodičnog albuma. Preterano mekan da se zapitam šta su ovi ljudi slušali u poslednjih godinu dana?! Za kraj su nam darovali obradu od Madone, i to je ubedljivo najbolji momenat albuma. Ali, ako je hidden track najbolji momenat albuma, onda mislim da vam je svima jasno šta se ovde desilo.
MCA
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #7, novembra 2001.
