Upad: 2.000, 2.500 i 3.000 RSD (sve cene su u pretprodaji).
Foto: N. Milićević i T. Radović.
Samo nekoliko dana pošto je, krajem oktobra prošle godine, objavljeno da Dropkick Murphys na aktuelnoj evropskoj turneji premijerno posećuju i Srbiju, razotkriveno je zašto se to ranije nije realizovalo. Sva zasluga, naravno, ide na teret ovdašnjih aljkavo-diletantskih promotera, organizatora koncerata, ili kako već žele da se zove bratija od te fele. Naime, kad su im Murphys bili lako dostupni, najverovatnije nisu ni znali za njih, godinama su ih prerasli, i, izuzev Exit tima, sumnjam da bi iko igde ovde mogao da im organizuje nastup na nivou na kom to treba da bude – počevši od prostora, preko, bine, rasvete i svega ostalog što je neophodno za tako nešto. Kad na aljkavost i diletantizam pridodamo i alavost na sitno šićarenje, onda u praksi dobijemo da se koncert rasproda za par dana i to čim pretprodaja krene preko očekivanih okvira, da se cena karte digne na maksimalnu, tj. onu koja je najavljena za dan koncerta. A to je konkretno 3.000 RSD. Dvadeset i dve godine idem po koncertima po Mađarskoj, Bugarskoj, Rumuniji, Italiji, Austriji, Nemačkoj, Belgiji… i nikad nigde nisam video da se cena koju sami organizatori formiraju koriguje suprotno onome kako oni sami odrede. Nigde, sem u Srbalja, nema da se, ako se koncert rasprodaje bolje od očekivanog, gleda da se izmuze novca preko svake mere, na način jadniji i od najjadnijeg. Čemu dizanje na maksimalnu cenu karte kad je jasno da će se koncert rasprodati? Valjda je logičnije događaj premestiti u barem duplo veći prostor i karte prodavati po, u startu najavljenim cenama. Znam ljude koji su zbog ovakvog pristupa organizatora čvrsto rešili da koncert preskoče, dok još nije ni bio rasprodat, a imali su spreman novac za kartu. Teško da će se išta ikad promeniti kod rezonovanja ovdašnjih velikih organizatora i još većih poznavaoca muzike i muzičkog biznisa, ali ja ipak neću preskočiti priliku da im pljunem u piće. Malo manje zbog toga što mi je to slatko, a malo više zbog toga što to jedino i zaslužuju.
Zaista nisam znao šta da očekujem ovaj put od Kellyjevih heroja Slapshot, jer iza njih je, u mom sećanju, dosta dobro urezan, momački izbubecan klupski koncert u BG u aprilu 2012, i album od pre tri godine, na kom se – izuzev pesama I Told You So, Go Hard i Fuck It – i nije imalo šta drugo valjano čuti. Drugi susret s beogradskom publikom u dvadeset i prvom veku, a treći u karijeri, otvaraju sa No Friend Of Mine, pred, recimo, trećinom prisutnih od ukupnog broja prodatih karata u Domu omladine Beograda. Tako nešto sam i pretpostavljao, da toliko ljudi koji su provalili Dropkick zna i za Slapshot, vremenom se skupilo još oko trećine koji su se zainteresovali za njih. Podrška publike je najviše zafalila na petoj pesmi What’s a Stake, koju započimlju basista i rasplesani Choke – za kog tek tad provaljujem da je nosi crne farke koje su uže od najtešnjih helanki (kako li je samo uskočio u njih?) – koji je otpevao samo prvi refren očekujući da će ga svi prisutni u sali podržati na ostalim refrenima, ali je njihovo učestvovanje bilo vrlo stidljivo. Pre sledeće kompozicije, I Told You So, Jack Kelly nam saopštava da oni sviraju jednostavni hard core – koji je, vremenom, debelo zašao u međugranični prostor sa iskonskim Oi!-jem, dodao bih ja. Odsvirane su i Hang Up Your Boots, Shaved For Battle, Old Time Hard Core, Chip On My Shoulder… Bend je svoj deo posla dosta korektno odradio, zvuk je bio više od onog što sam očekivao, a manje od zvuka iz Gun Gun cluba pre pet godina, a, kad se tome pridoda minimalna do nikakva rasveta, dođe se do najjednostavnijeg zaključka da ih je progutao veliki prostor i da tu ne mogu da dominiraju i zakucavaju kao u klubovima kapaciteta do 500 duša. Za sam kraj su ga nagazili po Step On It i, nakon 16 pesama, bez bisa klisnuli sa bine.
OK, dogovorenu satnicu valja poštovati. Tako po njoj, nakon kraće rekonstrukcije bine, u 21.55 s razglasa kreće If The Kids Are United, a odmah posle nje pada zavesa na sceni i iza nje iskače planetarno verovatno koncertno najaktivniji bostonski sastav – Dropkick Murphys – a s njima i talasi euforije, koju dodatno pumpa prva pesma sa aktuelnog albuma, objavljenog mesec dana pre koncerta, The Lonesome Boatman. Pošto je cela sala horski s bendom otpevala ono oooooooooo, što je praktično i celo pevanje u toj pesmi, Murphysi idu s drugom pesmom s poslednjeg albuma Rebels With A Cause – žešća stvar iziskuje i iste takve reakcije publike i kreće se i s pogom. Uz prve zvuke bendža na State Of Massachusetts skoro da nema osobe u sali koja ne tapše u ritmu, da bi u jednom momentu pred samom binom sevnula i baklja. Već posle treće pesme jasno je da su zvuk i rasveta bolji nego letos na otvorenom u Budimpešti, ali, opet, moglo je i iznad toga kvalitetnije od ponuđenog da zvuči, jer jebeš ti to što su postojali tzv. Blue Ray aktivni padajući turbo sound zvučnici, kad uopšte nisu bili pušteni u rad. Da li se računalo na placebo efekat, da ih samo spazimo i automatski doživimo zvuk na višem nivou od onog koji stvarno jeste bio? DKM video-bim u pozadini uvek maksimalno koriste, a najinteresantniji detalji na njemu su ovog puta, logično, bili matori plakati benda iz najranijih dana na Sunday Hardcore Matinee, kao i čitavi tekstovi novih pesama na Blood i Paying My Way. Sa Barroom Hero kreću ka samom finišu koncerta, a kako su počeli da je sviraju, meni se sve vreme u glavi scena iz spota za tu pesmu u kojoj se šiba Micky Fitz, koji nas je, nažalost, napustio decembra prošle godine. Do finiša, a pre bisa, bile su još četiri pesme, od kojih je jedina po konstrukciji za spuštanje tempa bila Rose Tattoo, međutim, jedno je konstrukcija, a drugo finalna izvedba, tako da ovde tempo jeste opao u ritmičkom smislu, prešlo se na lakši ritam ali sala forsira dlanove jače nego na bilo kojoj drugoj pesmi. Tradicijalno poslednja pesma predviđena za isplovljavanje sa bine je I’m Shipping Up For Boston. Nisu čestito ni zaveslali sa bine a kao svetionik za ponovno uplovljavanje na istu je poslužilo ne tako glasno dozivanje sa: Let’ s Go Murphys. Na bisu idu The Boys Are Back, Kiss Me I’m Shitfaced, Skinhead on the MBTA i, sa aktuelnog albuma, najprijatnije inovativno iznenađenje, sa madnessovskih prelivom protkana Untill The Next Time. Kao odjavna špica ide outro šikalice i kockara Sinatre My Way. Kako nakon nje nije bio problem doći do bine, iskoristio sam trenutak da budem jedan od onih koji su od dačićeglavog Caseyja pokupili autogram na ulaznici. Bio je prijatno iznenađen kad sam mu rekao da sam ih gledao u Minhenu 2011. i u Budimpešti prošle godine.
Pošto smo, na jedvite jade, dočekali da nas Dropkick Murphys uvrste na koncertnu mapu, nadam se i smatram da smo zaslužili da nas posete još koji put. Barem dve hiljade ljudi ih uvek nestrpljivo čeka.
Za sam kraj, da se ne zavaravamo, nije samo svet sa našeg govornog područja zaslužan što je koncert rekordno rasprodat, čuo se po hodnicima i mađarski i rumunski jezik.
