Ha, za malo jače od godine dve potrefilo se da ponovo gledam zvezdurine (celtic) punka ili punk and rock and rolla, kako se sami predstavljaju na svom baneru, i to na potpuno istom mestu gde sam ih već overio pre godina tri i dana šest. Doduše, u ovom slučaju mu ga Murphys dođu kao kolateralna šteta jer su jedina meta izleta u Peštu The Interrupters, za koje sam nakon prošlogodišnjeg albuma Fight the Good Fight bio spreman da potegnem i do Amsterdama, sve dok nije objavljeno da ih ima i bliže. Njihov treći album im je prekretnica u karijeri, kako i po tim muzičkim meandrima, koketiranjima sa ranim No Doubt i solo albumima Aimee Allen, tako i po kvalitetu, za klasu je iznad prva dva (pa i zajedno) i kad sve to sumiramo, dolazimo do toga da su u poslednje dve godine oni već jednom nogom u mainstreamu. Bude li im idući album uspešan kao koncertne turneje u navedenom periodu, eto njih čvrsto sa obe noge u mainstreamu.
Koji minut pre 19 časova pojavljujemo se u Barba Negra Track, taman da se overi merch, pazari majica (7 jura skuplja nego preko neta, fino zarađuju ti koji je prodaju rekao bih) The Interrupters i piće. Na šanku, (a gde drugo?) se susrećemo sa prijateljima koji su na poslednjem zajedničkom izletu u Peštu bili Begešari, a sad su uveliko Lihtenštajnci, Bilja i Smajli. Dragi i poznati ljudi su gotovo neophodan začin za dobru svirku. Od začina mene uvek radi, u smislu da me adrenalinski diže i to kad zavrte adekvatnu mjuzu pre svirke, tako nas baš pred Amere iz Kalifornije uvode sa Britancima The Crack Everybody’s Dreaming, zatim idu sirene, pa The Specials Ghost Town. Tačno u 19.15h na binu prvi istrčava bubnjar Jesse, zatim trombonista Billy Kottage, preostala dva burazera Bivona i kreće neki, meni nepoznat, ali zanimljiv njihov intro. Nakon toga izleće i pevačica, šarmantna Aimee Interrupter. Kako kreće prva pesma A Friend Like Me primećujem i
stovremeno da se Billy prebacuje na organ koji tek malko viri iznad gitarskih pojačala, da sve zvuči bogovski i da je dama po svojoj pojavi najskockanija. Sva u crnom, u majici Freemenovog benda Charger (čije istoimeno izdanje iz ove godine, bez obzira što smo tek na polovini godine, upada uz The Specials – Encore Deluxe na zajedničko prvo mesto za izdanje godine) sa crvenim naočarama za sunce, oko vrata tozla kajla i jedino na njenom mikrofonu je i takva glava. Sva trojica braće Bivona su uživo još mršaviji, nego što bi se dalo pretpostaviti, a pevačica je još veći slatkiš od očekivatog. Na sledećoj pesmi By My Side bubnjar peva sve one deonice na kojima su na albumu snimljene zvečke na toj pesmi i meni u tom trenutku pada na pamet koji i kakav prijemni ispit za svirača kod multiinstrumentaliste sa karijerom koju ima Kevin Bivona je morao da prođe Billy Kottage da bi uleteo u takav bend. Treća pesma, ide jedna od najpevljivijih njihovih Take Back The Power, koja je i značajna odskočna daska benda pošto je korišćena i u dokumentarcu Michael Moorea Where To Invade Next. Na sve strane dlanovi u vazduhu, svi tapšu i pevaju, bilo da ih Aimee pozove da to rade, bilo da ih muzika ponese. Od svih u publici koji su pevali, moji favoriti su klinci uzrasta zabavište, koje su roditelji nosili na ramenima, valjda brat i sestra i koji su pevali kompletne pesme The Interrupters! She Got Arrested ide malo sporije, valjda tako i mora kad je uhapšena i aranžerski drugojačije. U Title Holder ponovo Jesse peva i deonice udaraljki. Pre Gave You Everything Aimee objašnjava prisutnima ispred bine da naprave rupu za pogo i tad oko pola njihovog nastupa je jasno kao Jasna Poljana da im je sve do sitnice u nastupu razrađeno i ranije pripremljeno, a sve i da nije, koliko im traje turneja, moralo se to zategnuti kao struna. Jedino se nađoh zatečenim što su devetu i, verovatno njihovu najpoznatiju numeretu She’s Kerosene, 
laganije predstavili, očekivao sam da će više na punkrock da je poteraju jer i nemaju baš previše minutaže do kraja nastupa kao specijalni gosti. Kakav god da im je bio kerozin, publika je planula kao Dinara kad je u Braći po materi zapali Braco Gavran i to posebito na kraju gde je samo repriziran početak do prvog refrena prve pesme koju su svirali A Friend Like Me, koja se uliva u poslednju Family i tu na kraju se Kottage prihvatio trombona koji je razvlačio samo na intru i uleteo sa nekom neverovatno lucidnom deonicom koja paše kao lukčina uz pljesku. U 19.57h i The Interrupters su završili, osmatram i prebrojavam masu i ima ih sigurno već tad više, nego na celom nastupu Murphys na istom mestu 2016. g. Koliko mi je drago zbog toga, toliko mi je i muka jer u redu za pivo pre Bostondžija stojim 25 minuta, iskusno oma pazarim 2 piva. Izuzev, naravno, mađarskog, jedino što sam za sve to vreme u redu čuo, bili su sa razglasa Stiff Little Fingers Alternative Ulster i nekog nesretnika koji mi se nabio za vrat i neprestano kašljao! Tip ima preozbiljan repertoar, tu su sve vrste kašlja i kijanja u opticaju, raspon veći i od pertusis dijagonale Halil Redžepi Variola vera – tuberan Boro Stjepanović Ko to tamo peva. Samo kad mu živ utekoh. Već uveliko šibaju frulice i curice, moj interni naziv za intro koji godinama koriste DKM a zapravo se zove Foggy Dew, irish standard koga se dofatio svojevremeno i Kurta i Murta od prave Irkinje Sinead O’connor, do našeg Irca samozvannca Ace Celtica i benda mu. Nastup i oni po receptu prvog sastava nastavljaju nakon intra sa razglasa, svojim autorskim, koji ih predstavlja u punom sjaju, Cadence to Arms , sa jedne strane i dalje su na polju tradicionala, ali obučenog u pankersko ruho, a sa druge lepo je da kad već sviraju sa bendom sa etikete Hellcat, započnu nastup numerom iz svoje Hellcat faze. Dok sam se montirao iza miksete, jer dalje napred nije bilo moguće da prođem od mase, spazio sam da se Casey potpuno odrekao sviranja basa, ceo concert je svirao neki omladinac, verovatno onaj isti rodie koji je godinama na bis svirao na Kiss Me I’m Shitfaced. Kako je pozicija koju sam zabo negde na 
pola celokupnog prostora, a s obzirom da je sve bilo krcato, oni mučenici koji su skroz pozadi, verovatno su videli samo binu i neke tačkice na njoj, pošto su i svi iz benda, urednije nego Cock Sparreri, u skroz crnim odeždama. Definitivno bi trebalo kad su rasprodati koncerti u Barba Negra Track, da ima i video-bim sa strane, da svi budu na koncertu i, zapravo, jer ovi pozadinci su pre na emitovanju živog radio-prenosa, samo im Vlada Džet kao voditelj fali, sve ostalo imaju. Lepo i uigrano služe meni novijeg materijala, jedino me malo iritira što non-stop kako koji otpeva svoju deonicu, jedan drugom overavaju, ala give me five, dlanove buca Casey i štiglić Al Barr. Onda sa šestom pesmom The Fighting 69th uskaču na teren tradicionala i u country maniru sviraju The Gang’s All Here, nije im izgleda dosta toga zvuka u periodu nakon Hellcata, već i umesto starih koktela sa samo alkoholnim sastojcima, služe bezalkoholno pivo. Konstantno tu je i Irish Rover, njihova ako ne najgora, a ono najnepotrebnija obrada, druga po spisku tih nepotrebnih je svakako You’ll Never Walk Alone sa poslednjeg albuma. No, dobro od preko 25 pesama koje su svirali, nije bilo više od 4 koje su po mom mišljenju, najkomotnije mogli da preskoče. Kad se tu pridoda i 
da se svira sve iz svih faza rada benda i dalje je to nešto što vredi videti. Na Rose Tatto, za koju znademo da postoji i verzija sa Bossom, valjda njemu u čast je gitaroš James Lynch svira baš na način kako i Bruce Springsteen drži i okida sigurnom desnicom akustaru. U delu pre bisa ide još samo i Šljakerska, a onda bis ide sa Plovim za Boston i Doviđenja. Koga bune moji prevodi imena pesama, definitivno bi pao na ispitu poznavanja Dropkicka. Za pozdrav nakon pozdrava ide obrada AC/DC Dirty Deeds Done Dirty Cheap khmm, da bi ispunili definiciju sopstvenog zvuka sa njihovog banera, a čime i počinjem raport punk and rock and roll, mogli su komontno da zveknu The Clash English Civil War ili Career Opportunites koje su obe svirali ovde 2016. g. Za njihov tadašnji nastup su od mene dobili tri na četri, za ovaj večerašnji su na kraju školske godine prošli sa jačim vrlodobrim uspehom, prosek preko 4, gomila nikad boljih detalja na bimu na bini je znatno doprinela tome, očito se tome vremenom sve više pažnje i truda pridaje. Trud, rad i sve vezano za nastup The Interrupters na kraju školske godine je ocenjeno sa jakim odličnim uspehom, 2 četvorke za 2 malo sporije stvari su samo naznaka da ko hoće da bude vukovac, da mora biti fokusiran na svakom propitivanju gradiva.
Triveni a végére – Kevin Bivona kad se predstavlja na gitari oplete nešto što zvuči kao one metal parodijice koje uživo roka Olga Toy Dolls.
