Hronološki, nekih 22 dana je potrajalo vijanje sa Duncanom za intervju, a geografski je to krenulo od Berlina, pa smo se ganjali dalje visokotehnološki (dođe doba da se i prvi intervju uz asistenciju AI proba), preko neta, dok se on muvao po U.K, a ja svakodnevnim rutama Bačka – Srem via Varadin rainbow bridge. Negde pred sam kraj ovih mini dejtonskih pregovora, debelo se ogradio anksioznošću, obavezama i kojekavim izgovorima, da sam već mislio da me pušta niz vodu i da će obustaviti komunikaciju. Onda je, odjednom, potpuno promenio raspoloženje i pristao da mu ponudim termine za Zoom razgovor i sve je definisano o čas posla. Glatko kao svila za sultanovu svečanu odoru. Evo o čemu smo divanili 18. 3. 2024, par dana pre objavljivanja novog studijskog albuma „Off on the Charabanc” .
Schimmu: Dobro veče.
Duncan: Dobro veče. Kako ide?
Schimmu: Super.
Duncan: Kafa (nazdravlja šoljom)
Schimmu: Nije kasno za kafu? (njihovih 20h)
Duncan: Ne. Pa, nije, jer idem kasnije da igram stoni tenis. Dakle, treba mi malo energije.
Schimmu: Razumem, da. Hajde, možemo li početi?
Duncan: U redu, idemo.
Schimmu: Baviš se akustičnim nastupima već više od decenije, ali tvoj prvi potpuno akustični album objavljen je tek pre godinu dana, zar ne?
Duncan: Da, otprilike to. Pre 10 ili 12 godina napravio sam solo akustičnu turneju EP-a. Ali da, kao Snuff, akustično pre godinu i nešto. Nastao je iz… snimali smo album koji je postao… Bla bla, bla, bla, bla, bla, bla…
Schimmu: Čekaj, čekaj, kad smo kod vaših albuma, pada mi na pamet, možeš li da se setiš imena poslednjeg studijskog albuma od pre 2 godine iz glave,? “Crepuscolo Dorato Della Bruschetta Borsetta Calzetta Cacchetta Trombetta Lambretta Gialo Ossido, Ooooooh Cosi Magnifico!“ Ili imaš neki trik da ga brže zapamtiš?
Duncan: Iskreno, zadnji album sam pomalo smislio na licu mesta. I smislio sam italijanske reči koje se rimuju. Tako da, verovatno, ne bih mogao. Bouchette Lambretta the trumpet. Ne mogu. Ne, ne mogu reći da se sećam, ali…
Schimmu: Razumem.
Duncan: Ali to je došlo iz… to je bila stara Lambretta. Ja sam… stari skuteraš. I imao sam Lambretta GP200 (vespa, prim. Schimmu)… bio je to Galio acido. Mislim da je to bila italijanska boja. Možda grešim u vezi s tim. To je bila neka senf boja. Dakle, to je došlo od toga. Bilo je tu nostalgije za starim skuterom i malo ludila i besmisla, tako da ne bih mogao reći naziv albuma bez toga da pogledam, pročitam i kažem. Oh, da, Galio acido (uzdiše setno).
Schimmu: Razumem i imam isti problem.
Duncan: Da, vrsta zabavnog besmisla za mene. Samo da napravim smešan dug naslov, mislim stvarno…
Schimmu: Dakle, poslednji, ali akustični album koji je… idemo na njega. Na ime albuma i…
Duncan: Dođi i pokušaj ako misliš da si dovoljno hrabar muškarac. (“Come And Have A Go If You Think You’re Rachmaninoff” prim. Schimmu)
To je… to je vrsta šale, nastale na starom navijačkom pokliču, koja je bila dođi i pokušaj ako misliš da si dovoljno hrabar. Come And Have A Go If You Think You’re brave enough or maybe hard enough. Što je bilo kao, dođi i izazovi. Dakle, to je bila mala šala na tu temu. To zapravo potiče od Pata Colliera, koji je tada snimao album, i on je to rekao, pa sam to ukrao tako da to pripada Patu, ali to je… to je šala na fudbalski huliganski poklič. Da ga preokrenemo.
Schimmu: Jasno. Dakle Sergej Rahmanjinov nije tvoj omiljeni pijanista ili kompozitor?
Duncan: Iskreno, nisam siguran da dovoljno poznajem Rahmanjinova. Siguran sam da znam neke od njegovih melodija. To je bila samo šala na fudbalsko – huligansku stvar. Rahmanjinov? Šta? Šta? Ne mogu da se setim nijedne njegove melodije, ne verujem. Ali, možda, kad bih ih čuo, ja bih rekao „Ohh“. To je to, znam ih, čoveče. Slušam malo klasične muzike. Ne mnogo, ali pomalo. Npr. Prokofjeva, ako bih morao da izaberem. On je Rus, Rahmanjinov, zar ne? Da li je Rus? Tako da možda to nije…
Schimmu: Da, oba su Rusi.
Duncan: Možda nije dobro vreme da počnemo citirati Ruse, ali… Mislim da, ako bih birao rusku klasičnu muziku. Mislim da bih znao njegove stvari, neke od njih. Ali da, ne podržavam ruski režim uopšte trenutno. To je ono što imam da kažem. (Nisam ni mislio da može da prođe ma kakvo pominjanje Rusa bez ove konstatacije – prim. Schimmu)
Schimmu: Naravno, da. Novi album koji će biti objavljen ovih dana ima isti koncept kao i singl “In The Stocks” (FWC 2012.) Mislim, oba su polu akustična izdanja?
Duncan: Samo trenutak, album “In The Stocks” (misli na album iz iste godine i za istog izdavača “5-4-3-2-1 – Perhaps?” – prim. Schimmu)
Schimmu: Ne, ne, singl za FWC 2012. “In The Stocks”
Duncan: OK. Ah, da, stavili smo nekoliko akustičnih numera na kraj albuma. (Dve prim. Schimmu), a na singlu jednu.
Schimmu: Od ukupno 2, znači reč je o polu akustičnom izdanju?
Duncan: Da, ako se dobro sećam. One, zapravo, nisu bile snimane s namerom kao akustične. Akustična stvar je nekako razvijenija. Nije bilo velikog izbora da se to uradi. Akustični album. A ovaj ceo akustični album “Come And Have A Go If You Think You’re Rachmaninoff” nastao je jer smo tako s namerom snimali. Zakazali smo, mislim, nešto poput 8 dana za snimanje studijskog albuma. I završili smo album. U tri dana. Tako da smo imali pet celih dana.
Schimmu: Za 10 pesama, 2 po danu.
Duncan: Da, za 3 dana smo snimili album jer smo bili navežbani dobro. Vežbali smo ih samo tako. Samo smo ih izlupali. Tuk, tuk, tuk, tuk, tuk. Ohh **** sad imamo puno vremena. Šta ćemo raditi? Tako da smo samo na mestu počeli da radimo na akustičnim pesmama, jer smo imali slobodnog vremena. Ali bilo je dobro. Osećalo se da će biti dobro. Ponovo raditi stare pesme, ali u novom ruhu. Mislim da smo prošli kroz nešto poput skoro 20 pesama, samo da vidimo koje pesme funkcionišu i koje pesme se osećaju dobro akustično jer ne funkcionišu sve pesme akustično. O nekim pesmama mislite – Ohh, to će funkcionisati akustično i onda je probate i kažete, ohh to stvarno ne funkcioniše. A i sa nekim pesmama mislite da neće raditi, probate ih. Kao ohh, bude – to je to što treba. Tako da smo probali gomilu pesama i napravili smo od toga album. Zaista to nije bilo namerno. To je bila sreća. Isto tako sa poslednjim albumom, “Off on the Charabanc” koji izlazi za par dana. Mi smo snimili sve što smo imali. Glasno. I onda smo imali vremena. Tako da, OK, dodajmo neke akustične pesme. Jedna ili dve od njih su već bile akustične, npr. “The Skip” i “An Arm And A Leg To Kilnsey Crag”. Onda smo rešili da ih dopunimo još nekim akustičnim pesmama, tako da je to neka srećna okolnost. Oseća se dobro sve to zajedno, pa uvek uživam kad muzika lepo zvuči. Tako da, nije bilo planirano. Desilo se, pa ne planiramo da budemo potpuno akustični. Ne planiramo, znate, da to postane stalna stvar. Radimo te nastupe akustične ponekad, kao. Drugačija stvar. Jednostavno se oseća dobro, svi imamo takav osećaj, pa to i radimo.
Schimmu: OK. Da li ima pesama na novom albumu samo sa gitarom i usnom harmonikom?
Duncan: Mislim da ne.
Schimmu: Jer znamo da stvaraš više od magije samo sa gitarom, usnom harmonikom i glasom.
Duncan: Ohh, hvala. Hvala. Previše si ljubazan. Moguće je da ih ima, moguće je. Morao bih zaista da pogledam. Nemam ga ovde, album, da ga pogledam, ali možda ih ima. Jer sam pokušavao malo ovde i tamo. Izvinjavam se, iz glave ne mogu. Sećam se, probali smo sve moguće. Ima violina, ima klavir, violončelo… Pokušavamo da koristimo svaki instrument koji će raditi u datom trenutku. Ovako iz glave ne mogu se setiti da li ima neke usne harmonike na ovom albumu, ali imam osećaj da možda ima.
Schimmu: Dobro, čućemo već sve, album i zvanično izlazi 22. 3. 2024. a preorder se već uveliko radi.
Duncan: Vidiš, sada sam radoznao. Ti si me naterao da razmišljam. Ima li usna harmonika na ovom albumu. Na jednoj ili dve numere ima li harmonike? Često probamo puno različitih instrumenata i ne funkcionišu. Ne zvuče dobro. Misliš da će raditi, a ne radi. Tako da probamo nešto drugo. U svakom slučaju, moraću da proverim.
Schimmu: Više posla za tebe večeras?
Duncan: Da. Sada odmah nakon ovog razgovora idem na stoni tenis, tako da neću večeras proveravati. Pogledaću sutra ujutru.
Schimmu: Francuski muzičar Christophe Saunière obrađuje pesme Toy Dollsa kao klasičnu muziku i kao džez na dva veoma lepa albuma. Možeš li da zamisliš neke pesme od Snuff u džez ili kao klasika ruhu?
Duncan: Voleo bih da mislim da bi neko mogao da ih obradi kao klasične, ali mislim da je to teško izvodljivo. Imam neizdat, neobjavljen album. Folk punk. Sviram violinu s 5 Shitty Fingers. Zato što nisam toliko dobar, samo sviram malo jednostavnog folka. Ne mogu da sviram pravu violinu. Mogu samo da sviram jednostavan folk. Snimljeno je pre dosta vremena i on je, Christophe Saunière, svirao malo harfe na tome. Dakle, on je zapravo na tome. Što se tiče nekih pesama, naravno da bih voleo ako bi neko obradio moje pesme. Džez, ne mogu baš da zamislim kako, ali imam smešnu ideju u glavi da uradim kao muzičke obrade, kao što je muzika iz 1920-ih u Engleskoj i sve je nekako, da, tamo, znaš, smešno, živahno, smešni ritmovi, i mislim da ćemo Mod klavijaturista i ja snimiti nekoliko pesama u tom stilu.
Schimmu: Ohohooo, zvuči kao poslastica?
Duncan: Jedan EP. Mislim da je možda to najbliže koliko ćemo doći do džeza. Ali, naravno, ako bi neko želeo da napravi džez ili klasični album, bio bih oduševljen i počastvovan.
Schimmu: Da li na ovogodišnjoj EU turneji izvodite akustične nastupe samo u Nemačkoj ili…?
Duncan: Mislim da je tako, to su jedini nastupi koje imamo. Nema ih u Britaniji. I nemam toliko vremena za turneje. Sviram sa Toy Dolls i to me drži zauzetim, a onda imam i nastupe sa Snuffom. Što me takođe drži zauzetim. A akustika je nešto dodatno na to. Tako da bih voleo da ih radim više, ali jednostavno nemam toliko vremena, tako da je to. I, takođe, svi imaju različite rasporede. Lepo je ako ćemo raditi akustično s Snuffom. Lepo je imati pun sastav sa svim članovima koji sviraju akustično, imati violončelo. Znate, akustične klavijature, šta god… Ali stvarno je teško naći vreme za to. A voleo bih. Uživam u tome. To mi prija, tako da nadam se da. Nadam se možda u jesen. Možda jer imamo snimanje, moramo početi sa pisanjem i snimanjem. Nadam se da ćemo u nekom trenutku, da, raditi više gde god možemo stići. Trenutno, mislim, samo Nemačka.
Schimmu: Da li pratiš, imaš evidenciju koliko dana godišnje provodiš i sa Snuff i sa Toy Dolls na turnejama i koja je bila vaša koncertno najaktivnija godina od 1986. g?
Duncan: Pratim, ali ne držim to u sećanju jer imam evidenciju svega i svačega. Najprometniji period je verovatno početak od 1986. do 1990. Tada smo imali dosta dugih turneja. Toy Dolls imaju, otprilike, iste rasporede svake godine. To su mnogi festivali tokom leta, sa, možda, jednom turnejom na početku godine i jednom ili dve kratke turneje na kraju godine. To su uglavnom festivali što je zaista puno putovanja. I tamo i nazad… Najviše nastupa sam imao, rekao bih, kraj osamdesetih, prva polovina devedesetih i početak dvehiljaditih. Sećam se da smo imali američke turneje koje su trajale pet ili šest nedelja. Sećam se da sam bio odsutan tri meseca u jednom trenutku. Radili smo evropsku turneju, otišli u Japan, otišli u Ameriku. Vratili se u Evropu, obišli Britaniju i onda kući. Ali tada sam bio mnogo mlađi.
Schimmu: Sve je lako kad si mlad.
Duncan: Da. Koliko god želim da odem na turneju, dugo je fizički osim ako nastupamo kao predgrupa, 30 – 40 minuta. Ako si opening band nekog drugog svake večeri, ideš i nastupaš pa posle nazad u kombi, putujem još 4 sata, sutra ponovo u kombi još 6 sati… Nisam više mlad kao nekad. Mislim, očigledno možete videti moje lice. Toliko sam lep i mlad (smeje se). Mentalno i fizički, postaje teže. Sad moram da kažem da primećujem da postaje teže. Ove godine mi je 60, tako da nisam više kao da imam 25 godina. Pokušavam da radim koliko mogu ali… Da, usporavam i starim, duže mi treba da se oporavim. Ne želim da kukam jer volim to, ali razmišljanje o šestonedeljnoj turneji sada, ne bih mogao nikako. Bio bih mrtav do kraja toga. Ne mogu. Ne razmišljam o odlasku na turneju koliko sam to ranije radio, nije baš moguće. Troši previše energije. Nastupi su previše naporni, previše putovanja, stvarno previše. Duži vikend, 3 večeri svirke i onda da idemo kući, sad je to idealno. Osim ako ne sviramo džez. Tako da, hajde da pričamo o džezu, imam ideju za mali projekat. Sa prethodnim basistom Snuffa, Lee Erinmezom, Teri Edvardsom, takođe, i bio je i Slough neko vreme i moja bratanica saksofonistkinja Flo Redmonds. Imam malu ideju da počnemo da radimo neke džez nastupe, fri džez. Dakle, negde tamo imam malo džeza.
Schimmu: Dugi vikendi za svirku i duže pauze, rupe u turneji?
Duncan: Da, mora biti tako jer, takođe, želim provesti vreme pišući pesme. Ako samo odem na turneju, to znači da ne mogu mnogo pisati pesama, tako da je to balans. To je teško – održavati ravnotežu. Sada sam već 18 godina u Toy Dolls, sa njima se baš dosta svira.
Schimmu: Malopre si pomenuo Flo Redmonds, da li je trenutna postava Snuff akustika sa najvećim brojem Redmondsa u bendu ikada?
Duncan: Definitivno da. Da, da. U postavi su tri Redmondsa. Pola benda. Čini mi se tako čudno kada pričam sa mojom bratanicom Flo i kao delom benda, i rođakom istovremeno. Razgovarao sam s tvojim tatom i on kaže, možeš li doći do… Malo je čudno. Kada sam pitao tvog tatu. Kao, ohh, sačekaj (smeje se). To je čudno, ali ona je sjajan muzičar. Uspeće veoma, veoma dobro. U to sam siguran. To je kao, da, Redmonds, Osmonds.
Schimmu: Flo je takođe multiinstrumentalista kao i ti, Oli i Mod ?
Duncan: Flo je multiinstrumentalista. Ona, ona je veoma, veoma vešta na saksofonu. To joj je glavni instrument. Njen tip muzike je zapravo džez. Ona svira fri džez na saksofonu. Svira i flautu, klarinet, violončelo, klavir. Ona je pravi muzičar, po svemu. Studira muziku već deceniju. Ona sad ima 21, 22 godine, od malena svira muziku i to se vidi. Uvek mogu da kažem sviram sa pravim muzičarem, zar ne? Pank rokeri nisu uvek najprirodniji muzičari (natural born musician – prim. Schimmu). Mogu da znaju strukture gitare, mogu da znaju progresije. Ali kada radite sa nekim ko već zna put, to mogu da kažem da je potpuno druga priča. Naravno, ona je moja bratanica, tako da biću pristrasan. Naravno, voleću je, ali mogu da kažem da je veoma talentovana. Ona će daleko dogurati, mislim.
Schimmu: Da li si namerno birao tokom karijere multiinstrumentaliste radi lakše saradnje?
Duncan: Za akustični sastav ili redovni, standardni Snuff?
Schimmu: Za oba
Duncan: Sa akustik Snuffom zaista, više se radi o tome koga poznajem, ko je na nivou prijateljstva važniji. Da mogu izabrati sa kojim muzičarima da radim, morao bih im platiti mnogo novca. Tako da, gde god je to moguće, radiću sa talentovanim muzičarima, ali pankrokeri obično budu. Jednostavno naiđu, pronađu način koji odgovara da se uklope. Tako da je to to. Više je prijateljska stvar kod akustičnog sastava. Došlo je kroz prijateljstvo, zaista, i ja sam srećan što je Flo višestruko talentovana, ali i Oli jer je Oli. Veoma pametan. On ume da svira klavir veoma dobro. Može da svira gitaru malo, ali, takođe, ima vrlo dobar muzički sluh. Onda Mod, on je zaista klavijaturista, ali takođe svira gitaru jako dobro i ima ideju o melodiji. Dakle, pretpostavljam da, u osnovi je više o pronalaženju ljudi koje poznajem. S kojima se svi možemo slagati ili se razumemo. Ako biste mi rekli, evo 1.000.000 funti, idi i radi sa bilo kojim muzičarem koga bi hteo, morao bih da razmislim o tome jer ja prvo idem na prijateljstvo.
Schimmu: U našem poslednjem intervjuu, pre 11 godina, rekao si mi da je Oli uradio neku vrstu samba aranžmana za vašu obradu No Use For A Name “On The Outside”?
Duncan: Dobro, to je došlo od Olija, početna ideja, bio je na tome. Sećam se da je to bila i moja ideja. To je bilo da čujem prvo njegovo i zvuči mi kako treba. Ako Snuff radi obradu, meni se čini da je ispravno da bude potpuno drugačije od originala.
Schimmu: Kao i uvek. To se kod vas podrazumeva.
Duncan: Čini mi se da treba da uradimo drugačije viđenje, potpuno drugačiji pristup, ali i dalje imati originalnu energiju pesme. I ta pesma je za mene radila. Radila je jako brzo. Oli je prirodno darovit sa trombonom i mogao je samo svirati meksički stil, da kažem. Vrlo je talentovan sa svojim odabirom i akustikom i samo je otišao španski tog dana. Iako sam možda imao originalnu inspiraciju, to je urađeno kako je urađeno, zbog svih muzičara koji su mogli to da urade i pridodali su svoj prirodni talenat. Tako da mislim da je jedina nova osoba bila jedna devojka, ženski vokal u toj pesmi. Doveli smo jednu devojku, izvinjavam se, čije ime sam zaboravio, ali to je bila prijateljica od Olija. Rekao sam da bismo trebali imati devojku koja će ovo pevati jer je i original imao. Pitanje i odgovor sa čovekom, devojkom, u tekstu pesme, ali ostalo osim toga…? To je bilo kako je funkcionisalo kao mali pozitivan šok, da budem iskren. Kao, oh, pogledaj. Pogledaj kako se to brzo dogodilo. Veoma lepo. Tako da ponovo, imam sreće da radim sa talentovanim muzičarima.
Schimmu: Da li su tvoji klinci zainteresovani za muziku ?
Duncan: Da i ne. Dvoje starijih su bili. Moje najstarije dete sada ima skoro 30 godina, tako da to pokazuje koliko sam star sada. Ćerka je bila zainteresovana za klavir, malo je svirala, ali nije nastavila. Bilo je kao da sam ih pokušao ohrabriti. Ali ako to nije nešto što žele da nastave, neću ih prisiljavati. Tako da, sve u svemu, ne baš. Ja bih ih ohrabrivao u svakom trenutku. Vole da pevaju. Vole da rade svoje stvari, ponekad su svirali. Ono što bih rekao je da je to bilo tokom pandemijskog karantina. To je bio apsolutno spas, što smo imali karaoke sesije jer su svi moji klinci bili kod kuće. Nedostajali su mi nastupi. Takođe, volim da pevam. To me čini srećnim. Pevao bih iako su na kraju rekli: ”Tata, ne možeš toliko glasno da pevaš.” Morao si pevati tiše. Tako da je to malo dosadno vreme, ali to je bilo vreme kada je cela porodica bila uključena u muziku. To je bio pravi spas za mene, moram reći. Posle meseci i meseci bez nastupa, bez turneja. Čak sam napravio, to sam namerno napravio, kao mali koncert, tako da smo imali probu, a onda koncert. I onda je bilo da sam to učinio očiglednim za njih. Kao da se šalim, ali ozbiljno sam. Ovde ćemo imati mali koncert. Postavio sam 3 stalka za mikrofone. Izvadili smo sve udaraljke. I pevali smo mešavinu britanskih i japanskih pesama. Bilo koja pesma? To je bilo najmuzikalnije što smo ikada uradili zajedno. Druga ćerka ima sjajan glas, ali neće da peva. Prelep glas, ali nije baš zainteresovana za pevanje. Više je zainteresovana za anime. Ona je umetnica, tako da crta anime.
Schimmu: Ove godine svirate u Bosni prvi put sa Toy Dollsima. Da li ste čuli za njihovu čuvenu kuhinju, bureke, pite, roštilje?
Duncan: Jesi li siguran da je to prvi put ikada? Imam neki osećaj u vezi s tim. Svirao sam u Bosni pre mnogo godina. Moguće je da grešim.
Schimmu: 100% sam siguran, a i Olga je tako najavio taj koncert Toy Dollsa.
Duncan: Verujem. To će biti prvi put. Mada, moguće je da smo svirali već?
Schimmu: Ne. To je bilo u Hrvatskoj, blizu Bosne.
Duncan: OK, OK. Ali možda mešam sa Srbijom. Ne znam.
Schimmu: Takođe, blizu Bosne, sve 3 su susedne države.
Duncan: Oprosti, ako grešim, bez uvrede. Nisam čuo za taj čuveni roštilj. Molim te, reci mi nešto o njemu?
Schimmu: Recimo da je najbliži turskom, ali mekši, sočniji, miriše na sve strane.
Duncan: Moram reći da volim roštilj.
Schimmu: Njihov je vrhunski, po tome su poznati.
Duncan: Za Toy Dolls, Tomu će trebati malo povrća. On je vegetarijanac, tako da neće jesti meso. Ja jedem meso, kao i Olga, tako da ću definitivno želeti da probam neki fin roštilj.
Schimmu: Jedno od najboljih mesta za roštilj je Bosna.
Duncan: U redu, jedva čekam.
Schimmu: A da li si ikada čuo za čuveni bosanski bend Dubioza Kolektiv na ovogodišnjem izdanju Mighty Sounds festivala u Češkoj Republici? Oni su hedlajneri, rame uz rame sa Bad Religion, The Hives, Cock Sparrer?
Duncan: OK, znači, moraju biti veliki. Priznajem da nisam čuo za njih.
Schimmu: Oni su postali veoma veliki u poslednjih, ne znam, 5-6 godina.
Duncan: Ali oni su hedlajneri. Ja nisam čuo za njih, ali znam da su određeni bendovi popularni samo u određenim mestima, tako da možete pronaći bend u Francuskoj koji su ogromni, ali onda za njih niko ne zna u Holandiji. I obrnuto. Tako da različiti bendovi imaju različitu popularnost u različitim regionima. To je isto s Snuffom, Toy Dolls. Na nekim mestima nisu čuli za nas, a negde smo veliki. Treba li da obratim pažnju i poslušam ih?
Schimmu: Ako se zadesite na istom festivalu, eto prilike da čuješ i najveći bosanski bend.
Duncan: U redu, pa. Poslušaću ih.
Schimmu: Kakvo je trenutno stanje ili situacija sa Guns and Wankers? Ako se ne varam, imali ste nekoliko svirki pre pet godina. I, takođe, sviraš njihove, odnosno, vaše pesme i na tvojim solo akustičnim nastupima ?
Duncan: Napisao sam pesme, većinu za Guns and Wankers. Volim da ih sviram uživo. Počeli smo sa svirkama Guns and Wankers, nego zbunjen sam zbog zaključavanja u pandemiji, nedostaju mi dve godine, ne bih rekao da su ti nastupi bili pre 5 godina. Meni se čini kao da je bilo pre tri godine, tako da, počeli smo da radimo više stvari, Pat i ja. Prvobitno je to bilo s Wesom na basu, on je bio u Snuffu neko vreme, ali to nije baš dobro funkcionisalo onda. Odradili smo još neke svirke. Pitao sam Bena, koji je vežbao s nama, da nam se pridruži. Nikada nismo svirali sa Benom devedesetih, ali bio je uključen neko vreme pre nego što je postao pretrpan obavezama i nije mogao više to da radi. I onda je došao Jules. Da, odradili smo nekoliko svirki s Wesom i nekoliko s Benom. Od zaključavanja, nismo imali priliku da radimo ništa više. Ali ćemo to učiniti. Nadam se da ćemo ponovo pokrenuti stvari jer imamo 5 pesama koje smo napisali, a nismo ih snimili. Jedna je obrada, a 4 su naše autorske, biće to jedan EP. Želim da ih snimim, ali to je stvar vremena kada ću stići. Potrudiću se da uradim najbolje što mogu da to ostvarim. Neće biti ove godine, možda sledeće.
Schimmu: Upisujem da čekam nešto novo od Guns and Wankers.
Duncan: Uživam u sviranju gitare. Volim da sviram pesme i pevam pesme koje sam napisao. Prija mi, to je nešto posebno. Pišem većinu pesama za Snuff, uvek sam to radio. Tako da je uvek bilo malo frustrirajuće ne svirati pesme koje sam napisao. Lepo mi je vratiti se sviranju gitare i opet bih. Najbolje pesme su nastale kao saradnje između svih muzičara. Te su mi uvek omiljene.
Schimmu: Da li postoji neki pank bend kojeg bi voleo čuti i u akustičnoj verziji, a da to nisu već izveli?
Duncan: Oh, nisam baš razmišljao o akustičnim verzijama. Na prvu loptu, rekao bih Buzzcocks, ali zato što su njihove pesme vrlo melodične, lepe melodije, to su ljubavne pesme. To su jednostavne pesme s kojima se povezujete. Kao jednu ideju koja mi je pala na pamet, rekao bih Buzzcocks. Onda Leatherface. Leatherface su bili glasni. Franki, video sam ga kako svira akustično. Dickie je mrtav, tako da to ne bi funkcionisalo (taman bi funkcionisalo, koliko i Buzzcocks bez Pete Shelleyja – prim. Schimmu). Ali način na koji je Dickie radio komelodije s gitarom, bilo bi lepo to čuti. Mislim, The Clash je bio jedan od mojih omiljenih bendova. Nisam siguran da bih želeo da ih čujem akustično. Želim da ih čujem glasno. Siguran sam da će biti još nekih bendova koje bih voleo da čujem u akustičnom izdanju, čim prestanem da mislim na to, setiću se nekog. (smeh)
Schimmu: Kada svirate akustične sesije, ti si frontmen, glavni čovek u svakom smislu. Kako se osećaš kad si prvi na sceni?
Duncan: Potpuno drugačije od mesta nazad, iza bubnjeva, zaklonjen činelama i iza zida buke, barijere i velike buke tako da, ako napravim grešku, ne primete je mnogi ljudi, isto ako zaboravim tekst. Ako nešto pogrešim, pesma je glasna i nastavlja se. Ljudi ne primete, ali kada je akustično, sve je očigledno, ogoli se. Svaka stvar koja je pogrešna je tako očigledna. Malo je nervoznije i napetije. Uhm. Ali rekao bih da je najgore što sam ikada uradio sam, da budem na sceni. Samo da pevam, to sam uradio samo nekoliko puta, to je tako, tako, tako, zastrašujuće. Nisam nimalo prirodan. Tako da, to je vrlo različito, akustične greške baš svi mogu čuti. Sve dok se poslednji zvuk rimuje sa zvukom pre toga, ljudi stvarno ne čuju i prođe, ako nije akustični nastup. U načelu mislim, uglavnom, zato što sam navikao da sedim iza bubnjeva gotovo celog svog muzičkog života, izuzev Guns and Wankers da mi nije primarna pozicija sa gitarom kao frontmen. Akustično je drugi osećaj. Ali to mi ne smeta uvek. Ne. Sviđa mi se i to malo nervoze, i dalje to radim. I dalje volim. Da, samo nemojte me pitati da sedim tamo i stojim napred i pevam sam bez ikakve barijere, jer još uvek imam gitaru, još uvek je to malo barijere ispred koje se zaklonim. Nisam potpuno go, ali akustično, samo vokal, to je zastrašujuće. Ne znam kako ljudi to rade. To je kao, whoa, whoa, whoa. Ne ja. Želim da budem skriven iza nekog. Gitare i bubnjeva. Znaš dobro, ja ću biti pozadi. Želim da budem deo tima. Ne želim da budem glavni frontmen. Stvarno neću i neću. To je kao nisam dizajniran da budem vokal napred.
Schimmu: OK, to je sve. Uh, hvala puno, gospodine Duncan, i nadam se da ćemo se videti ovog leta u Bosni na koncertu Toy Dolls-a.
