Bad Cop Bad Cop, The Bronx, Snuff, Mad Caddies i NOFX
Karta: 38,5 eur
Fat Mikeu se tokom svih ovih godina karijere dalo osporiti i dovesti u pitanje dosta toga, ali jedna stvar je od starta neupitna, a to je jak preduzetnički duh iliti nosina koja zna da namiriše gde lova leži i kako je izmusti. Vođen tim talentom, ove godine nam je plasirao najnoviju mamiparu, a to je festival koji spaja Fat Wreck Chords bendove (ok, i po koji drugi, jer širiti ciljnu grupu nikad nije zgoreg, naprotiv potpuno je u menadžerskom duhu) i nažalost među mladima sve popularnija craft piva. Integralna amerska verzija festivala je toliko nabudžila spisak izvođača, da kad sam video na netu koga sve spojiše na jednom mestu, nikako mi nije bilo dobro pri samoj pomisli da se sve to odjedared može ispratiti. U međuvremenu je najavljeno i da skromnija verzija cirkusa stiže i u Evropu i, naravno, obzirom na reputaciju kakvu uživa festival Punk Rock Holiday, nije bilo ni govora da se zaobiđe Slovenija. Dok god nisu plasirali informaciju da u Ljubljani svira i Snuff, inače jedini njihov evropski nastup na Punk In Drublic festivalu, nisam ni razmišljao da li da idem na festival, jer sam i Mad Caddies i NOFX već po tri puta gledao. Eventualno sam razmatrao opciju da u Milanu 28.06.2018. posetim manifestaciju i to ponajviše zbog teta L7, koje nikad nisam video naživo. Kako je na najavnom plakatu za koncert u Ljubljani zablistalo i ime Snuff, kocka je bila bačena, u Emonu mora da se ide! Jeste i Snuff sam već gledao tri puta ranije, ali Snuff je SNUFF! Tačka. Tu nema više nikakve polemike. Nakon (sasvim očekivanog) incidenta koji su brljavci NOFX napravili u Las Vegasu na ovogodišnjem festivalu Punk Rock Bowling, a o kojem valjda i vrapci na grani bruje, evo već skoro mesec dana, postojala je doza strepnje da li će da im otupi prepoznatljiva oštrina klasičnog kurcobolja stava i koliko će biti potisnuta od dušebrižništva i diktirane korektnosti u javnom nastupu kao neizostavne komponente današnjeg doba. Naravno, svi ti najveći promoteri korektnosti javnog govora su budni i pripravni samo da kod drugih to neumorno revizorski prečešljavaju, dok za njih to nikako ne važi. Da rezimiram, nije problem šta, gde i pred kim priča Tramp, Putin i Orban, nego je to problemčina kad rade Fat Mike, Melvin i El Hefe. Samo još pijane i drogirane pankere da upakujemo u cakum pakum prihvatljivu formu i eto mira na planeti.
Kino Šiška je sivkasti kompleks iz zlatnog doba socijalizma, koji se sastoji iz zgradama oivičenog većeg otvorenog koncertnog prostora i manjeg zatvorenog. Dozi ukupnog sivila lepo udara kontrast što je celom dužinom zida najviše zgrade iza bine svaki drugi sprat prekriven crnobelim fotografijama izvođača koji su tu svirali. A nema ko sve nije svirao. Sama bina je, kasnije će se ispostaviti za sve izvođače, izuzev NOFX, postavljena nešto dalje nego što bi trebalo od publike. Verovatno je ona predviđena za veće prostore i festivale.
Minut – dva pre Bad Cop Bad Cop ulazimo u avliju Šiške, te u sklopu promotivne besplatne degustacije uspevamo do 18h da probamo po decilitar od dva različita piva. Curetci su u odnosu na Groezrock 2016. kad sam ih premijerno upoznao uživo, promenile samo frizure i basistkinju. Za sve ostalo važe one reči koje je izgovorio u kultnom domaćem filmu, fascinirani Malik kad premijerno viđa oca mu Mešu nakon što je ovaj već poduže na službenom putu: „Tata, ti se nisi ništa ni ugojio ni porastao!“. Realno nije to toliko ni tanjušno u izvođenju, koliko fali podjednako autorskog pečata i veće zainteresovanosti za nastup. Sem nove basistkinje melezkinje, koja uprkos bandažiranoj nozi ne divlja samo na nastupu, već itekako i po Instagramu gitaristkinje a pogotovo crnokosa su znatno slabije zainteresovane za nastup. Oma drugu pesmu tuku po hitiću Nightmare, pokušavajući da dodaju gas ali im to nešto nije išlo ni do šeste Broken, pa ni do samog kraja. Bad Cop Bad Cop is not (so) BAD band live but nakon tolikog intenziteta svirki mislim da to ipak mora nešto ubedljivije da bude.
The Bronx su sasvim druga priča, svaki sekund, svaki takt sve maksimalno i do krajnjih granica. Spremni na svaki koncertni prostor, bilo festivalski, bilo klupski. Njih petorica svi u crnom su zajedno kao pet prstiju stisnute zidarske pesnice, koja lupa snagom jačom i od ranih The Hives direkt u glavu. Pa ko izdrži i koliko izdrži. Pevaču, bucolino loptici skočici koja je non stop u pokretu, od pola nastupa je bina bila prepreka za kontakt s publikom i nastavlja do kraja da divlja među masom. Kako ga posmatram zajapurenog dok reži, a oči samo što mu ne ispadnu od urlanja, potpuno mi je nespojivo da je to ista osoba koja peva sve one milozvuke u Mariachi El Bronx. Baš me zanima da li bi mogao u istom danu da korektno iznese nastup oba benda?
Snuff su jedini Englezi na festivalu, ali i jedini koji nisu tačni, kasne celih 5 minuta, dok je zamenjem bubanj i Duncan namincao svoj tačno onako kako treba. Kad su oni u pitanju tu sam realno toliko subjektivan, da mi je samo dovoljno da čujem Sunny Places, Nick Northern i Arsehole i da eksplodiram od prekomerne zadovoljštine. Krenuli su sa starijim pesmama, bilo je i novih sa taze snimljenog albuma, te njihovih internih doskočica, tipa na samom startu Duncan govori gitaristi Lozu da sa zaraslom frizurom izgleda kao Čita, Lee basista komentariše da smo svi građani britanske imperije, zatim punoću Toi Toi kabina… Muzičari koji sviraju na ovom touru, najviše su pratili baš nastup Snuffa, sa leve strane bine: El Hefe, koji je sa Modom u par navrata vrljao klavijature, kompletan Bad Cop Bad Cop, a dijagonalno od desne strane bine na terasi dobar deo Mad Caddies. Pošto sam subjektivan, nije mi problem da napišem da to doživljavam kao duboki naklon i strahopoštovanje prema najboljima. Njihova poslednja tri hita su nas dotukli te večeri. Horska melodija Whatever Happened To The Likely Lads, ludačka krljačina na kojoj se dernjam kao magare No One’s Home i za sam kraj ponovo horska melodija Arsehole, na kojoj od pola bas od Leeja preuzima melezkinja iz Bad Cop Bad Cop. Nakon nastupa sam razmenio par rečenica sa Olijem trombonistom, koji mi je poklonio set listu i priznao da misli da se znamo ali pojma nema odakle.
Mad Caddies u sinonim za najkristalnije čist zvuk i vokal bendova kako sa FWC-a, tako i uopšte svih koje sam ikad slušao. Tako je naravno bilo i ovaj put. Vožnja kreće sa trojkom pesama sa albuma Keep It Going: Lay Your Head Down, Backyard (svaki put sam se naježio kad celo dvorište Kino Šiška u jednom glasu poviče ono Ooo na refrenu) i Tired Bones. Najviše me je zanimalo koliko pesama će svirati sa poslednjeg albuma Punk Rocksteady i koje će to naravno biti. Upale su She (Green Day) i … And We Tought That Nation-States Were A Bad Idea (Propagandhi), a priželjkivao sam i Take Me Home (Snuff) i She’s Gone (NOFX) sa naravno gostovanjima nekih od članova ta dva benda. Umesto toga iznenađenje večeri je bio El Hefe, kao gost na trubi u Monkeys i izduvao je onako baš svojski, Duško Gojković da mu čestita na izvođenju.
NOFX su jedan od koncertno neverovatno aktivnih bendova, isto tako jedan od bendova koji u ma kom trenutku ima usviranih oko 60 pesama iz njihove bogate diskografije, samo je pitanje kad koga po izboru pesama koje sviraju koliko pogode. Mene su uvek dosta dobro pogađali sa pesmama, jedino da se ne insistira toliko sa Fuck The Kids, jer će postati i gori od PTTB sa Elvis is Dead. Srećom, barem su nebulozicu Slovenia koja je u dva potpuno različita izdanja svirana u Tolminu 2014. i dve godine kasnije preskočili (zaboravili da uopšte i postoji?). Umesto nje nam na samom startu dadoše minijaturu Croatia zapravo prepevani segment Amoeba od Adolescents. Ma kakvo da je Fat Mikeovo stanje i izdanje, ostala trojka će to uvek podići i izneti na najvišem nivou, što je verovatno i ključ njihovog opstanka sve ove godine. Da li je autocenzurisana njihova prepoznatljiva oštrina klasičnog kurcobolja stava? Ne, nije, samo je potisnuta od strane ziceraških fazona i forsiranja svima prihvatljivog parolašenja, malo ga i produžiše sa pričom između pesama. Zmija ih je ujela, vidi se da se i guštera još uvek boje. Moji favoriti su, po redu izvođenja: Seeing Double At The Triple Rock, Six Years On Dope, Idiots Are Taking Over, Leave It Alone i Bob, I’M Telling Tim, Linoleum, Eat The Meek, 72 Hookers, Perfect Goverment, I Don’t Like Me Anymore, Murder The Goverment i Franco Un-American. Sve ukupno gledano od četiri njihova nastupa koje sam gledao, a kompariram ih samo zato što su sva četiri bili festivalski, ovaj poslednji je verovatno na drugom mestu, odmah iza PRH 1.6.
