Exit festival 2005

537

Novi Sad, Petrovaradinska Tvrđava. 7.-10. jul 2005

U četvrtak, 7. jula ove godine, otvoren je peti Exit festival. Mali jubilej obeležen je tog dana poznatim terorističkim napadom Al Kaide u Londonu, ali je strah od otkaza pojedinih muzičara bio neopravdan. Nakon već tradicionalno podužeg čekanja u redu na ulazu, posetioca očekuje inicijalno bauljanje po hodnicima, tunelima i stazama tvrđave u cilju osvežavanja prostornog pamćenja i dorađivanja vaše male, privatne mentalne mape Exita. U smislu jednostavnosti i brzine kretanja, jedina stvar koja, pored neizbežnih gužvi, pomalo iritira, je nedovoljna ili nikakva osvetljenost staza koje povezuju pojedine stejdževe.

Ono što me najviše smara kod Exit-a jeste što je većina publike ustvari blejačka. Sve su, samo nisu slušaoci. Gomila likova te gura, idu tamo-vamo, niko ne sluša koncert. Većina ljudi ide samo zbog zajebancije, muzika im je očigledno samo bekgraund. Exit je jedan velik cirkus, koji može da se organizuje daleko bolje za manje pare, ali pošto su ljudi željni bilo kakvog provoda, verovatno im je i ovo dovoljno. Ipak, ruku na srce, svake godine Exit je zanimljiviji. Ove godine, po prvi put, imali smo jednu binu na kojoj smo gledali hc i (mnogo više) metal bendove, što daje neku nadu da ćemo sledeće godine videti i neke daleko bolje bendove.

Prvi dan, 7. jul 2005.
Put Novog Sada smo četvoro nas (Mire, Dule, Staša i moja malenkost) krenuli u pet poslepodne, uglavnom zbog najavljenih gužvi za parkiranje, ali dolaskom do Petrovaradina smo shvatili da nema problema. Kod Tvrđave smo bili nešto posle šestice i nakon osveženja upadamo unutra. Posle početnog razgledanja većine festivalskih bina, uputismo se ka glavnoj, gde je u tom momentu svirao makedonski bend Arhangel. Impozantni zvuk sa razglasa nas je odmah oduševio, iako je sam bend poprilično neinteresantan. Možda zvuči nekoliko minuta zanimljivo, ali potpuna nekoherentnost vokala i ostatka benda mi je bila previše uočljiva. Pesme su u nekom rock fazonu, sa dosta etno prizvuka, dosta su brze, ali pevač guši svirku, što zbog teatralnosti, što zbog sporosti. Zbog toga smo se uputili ka verovatno najzanimljivijoj bini Metal Hammer Stage. Taman stižemo na početak, jer su se momci iz benda Full Size namestili. Većini poznavalaca beogradske hardcore i metal scene je ovaj bend dosta poznat. Muzički su mi najbliži Hatebreed-u, mada su njihovi uticaji prošarani bendovima poput 25 Ta Life, 100 Demons i Throwdown. Jedna od glavnih karakteristika u njihovoj svirci je preterana upotreba mosh delova, u kojima, očigledno, izuzetno uživaju članovi benda. Gledajući to sa strane, na momente izgleda simpatično, a ponekad i nepotrebno. Zvuk je bio odličan, bend solidno navežban. Ko voli slične bendove, verovatno je uživao.

Full Size su na bini zamenili Red Union. Novosadski punk rock bend, ideološki crven, baš kao što i ime govori, ali muzički izuzetno dobar. Podsećaju me najviše na neki miks Stiff Little Fingers-a i Clash-a. Bili smo nešto dalje od bine, pa je i sam zvuk bio nešto lošiji. Zbog preterane gužve i šetanja između različitih bina, nastup Red Union-a smo gledali od sredine, pa do kraja, ali je utisak bio odličan. Ukoliko vam političke poruke ovog benda ne smetaju, svakako ih overite, bilo na nekom certu, bilo nabavkom albuma Rebel Anthems, izdatog za nemačku etiketu Bandworm Records. Nastup Hang-a smo preskočili, jer je prezasićenje veliko i čovek prosto ne može previše dugo da bude na jednom mestu. Na glavnoj bini je počeo Laibach.

Posle adekvatnog uvoda Makedonskog benda Arhangel – koji je i otvorio petu sezonu na Petrovaradinskoj tvrđavi, inače relativno po tome što su nekada zajedno nastanjivali prostore zajedničke nam i nikad prežaljene SFRJ i po tome što su oba benda svrstavana u avangardu udaljenu beogradskih novotalasnih bendova (Šarlo Akrobata, Vis Idoli, El. Orgazam, EKV…)  na bini se pojavio Laibach. Da skratim suvišne reči predstavljanja o bendu koji je aktivan više od 20-ak godina na svetskoj sceni, koji ima na desetine izdanja, koga su eminentni britanski časopisi svrstali u najavangardniji i najalternativniji bend svih vremena, koji je mnogo više od svoje muzike, kako oni kažu – radi se o konceptu pod imenom NSK (Nova Slovenačka Umetnost). Prilazeći bini radoznalo zagledajući priručni štand sa diskovima i ostalim fan rekvizitima (brošure, prisupnice i  NSK pasoši…) koji su tako zacenjeni kao da je koncert u Tokiju a ne u sirotoj Srbiji. I sve me to natera da im pozdravim majku u trku i naletim na gomilu pomalo zbunjenih posetilaca. Jer, ruku na srce, da ih je tu neko preslušao na brzaka retko ko bi mogao da nabroji i 3 pesme, a kamo li da govori o NSK konceptu. No vratimo se koncertu i uživanju u njemu… Standardna ogoljena scena (samo zastava). Na velikoj bini (mnogo većoj nego na raznim koncertima na kojima sam ih gledao) sjajno su se snašli i rasporedili poput najvećih bendova. Da bi, valjda, popunili prazninu pored standardnog seta muzičara pojavljuju se dve slične plavokose cice koje po naredbi koreografa udaraju u doboš i povremeno pljeskaju (sekundarno) i popravljaju ravnotežu među grubim muškim likovima u crnom, a ruku na srce i da se fascinira i podiđe mlađanoj publici (primarno). Na koncertu se nije pojavio Peter Mlakar – filozof, sastavni deo trupe, valjda zbog ograničenosti nastupa i zabavnog karaktera festivala?! Znači, beše to klot svirka sa najboljim ozvučenjem koje ljudsko uvo moze priuštiti. Prosto sam se sablaznuo kako Symphaty For The Devil zvuči hipnotišući dijabolično – sve znam, sve verujem! Po prvi put sam čuo uživo God is God i to je deo onog preispitivanja koje su davno započeli, samo je ovo pojačano gitarom, čije solaže u gomili elektronskih efekata i sintetičkih zvukova zvuči kao božje pomazanje ili govor sa neba. Najviše je bio zastupljen album NATO sa 2 pesme: Dogs of War i Alle Gegen Alle. Možda ovde ima neke simbolike, zašto baš ove pesme, ali ovaj put ću preskočiti sve moguće insinuacije i oduševljavati se sa fenomenalnim nastupom koji je krunisan, čime drugim do Life is Life – mnogostruko boljom i jačom od originala. U ovom setu od nekih 10-ak pesama, limitiranog trajanja na 60 minuta, reči sitničavog i zvocavog pankera su suvišne i nepoželjne. Skromnost i iskrenost mi ne dopuštaju da ne priznam da je ovaj koncert pravo umetničko delo, nešto neprevaziđeno što je moje uho po prvi put čulo! Čekam Slayer da to potvrdim!

Istovremeno, na Metal Hammer-u je počeo End Of Days. Nemačka metalcore petorka postoji već šest godina i ovo im je prvo gostovanje u Srbiji. Nekoliko ljudi mi ih je hvalilo danima pre festivala i to je bio jedan od razloga što sam imao veliku želju da ih vidim. End Of Days sviraju neku zanimljivu mešavinu klasičnog thrash-a, pa čak i death metala (naročito u brutalnom vokalu), sa hardkorom. Gitarski rifovi prelaze od sporog, ranog death metala, ala Obituary, preko mosh delova, do furioznog hardcore krljanja. Kompletan utisak je da se radi o bendu koji apsolutno voli da meša prljavi stari old school death metal sa modernim metaliziranim hardkorom. End Of Days je odlično usviran bend, a pohvale najviše odlaze sjajnom bubnjaru i naravno pevaču, koji čitav bend nosi. Nemci su svirali nekih pola sata, kada su binu ustupili bendu Diecast, koji smo preskočili, zbog gore navedenog razloga prezasićenja i umora. Šetnja je bila neophodna!

Odlazak ka glavnoj bini je, ubrzo se pokazalo, bio izuzetno hrabar i smeo potez, jer je očigledno da su ljudi ovog prvog dana, uglavnom došli zbog finske metal atrakcije, pa je gužva bila nesnosna. Apokaliptika je svoj nastup počela tačno u deset. Scena na bini se promenila u odnosu na Laibach, atraktivne stolice u obliku mrtvačkih kovčega i četiri violončela su publiku doveli do usijanja. Četvorica sjajnih muzičara, plus jedan od najboljih bubnjara na festivalu su, posle uvoda, zapalili masu obradom Master Of Puppets. Muzika Apokaliptike sigurno nije nešto što volim kući sa uživanjem da slušam, ali pola sata, koliko sam proveo na gledajući njihov nastup na glavnoj bini, je bilo istinsko uživanje. Pogled na sat i pravac ka Metal Hammer bini. Napalm Death su spremni.

Negde u to vreme se desio incident na Green Fusion bini, gde je nastupio tuzlanski bend Dubioza kolektiv. Njihova rege/etno svirka verovatno i ne bi bila upamćena, da nije bilo pesme Cannot Forigive koja je posvećena Srebrenici, nakon koje je na razglasu pušten kolaž pesama Možemo zaboraviti, ali nikada oprostiti i govora omražene Nataše Kandić. Apsolutno neprikladan način da nam objasne šta se to desilo u Srebrenici. Naravno, publika je bila revoltirana, i zasula je flašama i kukuruzima (!) bend. Cela ta priča sa suočavanju sa prošlošću počinje da smara čak i one koje politika apsolutno ne zanima. Petrovaradinska tvrđava je mesto gde ljudi dolaze da se opuste, da malo pobegnu od svog ludila zvanog život, a ne mesto političkih propagandi, naročito onih koji postižu totalni kontraefekat i bes među ljudima.

Umor je već tad savladao prilično, pa smo, sedeći i uživajući na rege bini, imali priliku da vidimo prelep vatromet, koji je i zvanično otvorio peti Exit. Pola sata kasnije smo se prošetali do Metal Hammer bine na kojoj su smarali black metalci May Result. Standardne varijante sa šminkanjem, vriskom, neartikulisanom drekom, disharmonija, jednom rečju – strašno dosadno. To nam je dalo mogućnost da se još više odmorimo, iako nas je umor skoro potpuno savladao. Tibia je u dva sata nakon ponoći počela svoj nastup. Svaki njihov cert je priča za sebe. Na ovom su pokazali nekoliko novih pesama, koje još idu dalje u kompleksnosti. Ovog puta bez Jelene, dvojac na mikrofonima Miloš i Dragan su pokazali svima da je Tibia i dalje jedan od najkvalitetnijih domaćih bendova. Savršeno čist zvuk, perfektna usviranost i krajnje zanimljive teme su učinile da ih većina publike odgleda u apsolutnom stavu mirno. Muzika ovog beogradskog emo metal benda zaista u čoveku izaziva puno prijatnih i lepih emocija, prvenstveno uživajući, što u odličnim pesmama, što u načinu i velikom talentu članova benda da ih odsviraju. Žao mi je što je ovaj bend svirao tek u dva sata i time bio onemogućen da većem broju ljudi pokaže svu raskošnost talenta.

Već je bilo pola tri i krenuli smo na izlazu. Usput smo overili deo nastupa Osmog Putnika II, koji su svirali na nekoj malenoj bini. Ipak, umor nas je sve savladao, pa smo jedva čekali da se dočepamo izlaza i krenemo ka kolima. Sutra nas čeka sigurno još zanimljivije veče.

Drugi dan, 8. jul 2005.
Izuzetno toplo poslepodne nas je dočekalo drugog dana festivala na Petrovaradinskoj tvrđavi. Već upoznati sa rasporedom bina, uputili smo se ka Metal Hammer-u, gde je već počeo nastup beogradskog emo punk benda 36 Daggers. Zvuk je, naravno, bio odličan, bend solidno uvežban, ali mi sve to nekako zvuči previše mekano. Svirački, 36 Daggers su indie rock, nešto poput vašingtonskih bendova sa kraja osamdesetih. Melodije su sasvim okej, ima tu i dobrih i prosečnih momenata, ali mi glavna zamerka odlazi na vokal. Znam da ima ljudi koji vole taj fazon, ali preterano mi je svo to zapomaganje, stvarno! Sa druge strane, muzika je jako prijatna i vrlo lako ulazi u uši. Članovi benda su nekad svirali u odličnim hc bendovima sredinom devedesetih (Unison, 2Live4, Skymaster 4…), tako da se može dosta dobrog očekivati od 36 Daggers.

Drugi bend ove večeri je bio poznati bugarski hc bend Last Hope. Veliko prijateljstvo sa beogradskom ekipom je bilo očigledno, pa je njihov nastup bio, najblaže rečeno impresivan! Vrlo siguran pevač, odlično ponašanje, uigranost sa ostatkom benda, su stvari koje odmah upadaju u oči. Poređenje sa našim Hitman-om je neminovno, što zbog vrlo slične muzike, što zbog samog načina nastupa na bini. Ljudi teško ostaju ravnodušni na Last Hope. Pevač vrlo lako podiže atmosferu, vidi se da uživa u tome. Nastup od nekih pola sata koji je oduševio sve prave poklonike dobrog hardkora.

Bugari su ustupili mesto legendarnom beogradskom pank bendu Šaht. I suviše je govoriti nešto o bendu koji je dugo godina bio prozivan za nacizam (notorna glupost), bez obzira što je Roga na sva usta govorio da je ideologija benda uglavnom vezana za srpski nacionalizam (ne šovinizam!) i naravno anti-komunizam. Godine su učinile svoje, strasti su se smirile i sada Šaht bez većih problema svira na većim svirkama i festivalima. Do sada nikada nisam otišao zadovoljan sa bilo kog koncerta ovog benda, ali na Exitu su me oduševili. Bez obzira što su svirali nešto novih stvari, koje mi se uopšte ne dopadaju, bili su dobro usvirani, raspoloženi i zanimljivi. Stare stvari je publika, naravno, bolje primila, naročito beogradska ekipa na Beograd. U svakom slučaju jedno prijatno iznenađenje.

Hitman su svirali i na prethodna dva Exita. Gledao sam ih na desetine puta i uvek donesu nešto novo. Sada su zvučali veoma moćno. Gitare su gruvale, mada je bas, čini mi se, bio malo prebudžen. Raspon pesama sa prvog i drugog albuma je bio jednako raspoređen, ali ipak najbolji momenat na koncertu je gostovanje Steve iz benda Full Size u poznatoj Friendship, Unity, Respect od Definitive Choice. Prijateljstvo, zajedništvo i poštovanje je ideologija Hitman-a i kroz čitave ove godine postojanja, bend je uspeo da to održi. Na bini se videla ta energija zajedništva i to je ono za poštovanje. Pola sata izuzetno preciznog i energičnog nastupa. Svaka čast!

Sledeći bend koji smo očekivali je njujorški Agnostic Front. Svakako, atmosfera u publici nije ni približno euforična kao krajem marta, kada su prvi put gostovali u Srbiji. Razlozi su uglavnom zbog tezgaroškog nastupa benda, ali i razočarenja što najavljeni Sick Of It All nije došao (opravdano sprečeni teškom bolešću supruge pevača). Posle gotovo četrdeset minuta nameštanja i smaranja u publici, izlazi Roger Miret. Ono što sam odmah primetio je da je ovaj Agnostic deset puta bolji nego onaj iz Doma Omladine. Da se razumemo, gledao sam Agnostic na certu koji su u Belgiji snimali za dvd i to je deset svetlosnih godina iznad ovoga što su uradili u Srbiji. To je jedan od dokaza da sviraju tezgaroški, da se trude samo kad treba, odnosno kad snimaju. Ipak, na Exitu su bili malo iznad toga, ali ja kapiram da im atmosfera festivala savršeno prija. Ograda je nekih 4-5 metara udaljena od bine, tako da nema nekog direktnog kontakta bend-publika, što je očigledno okruženje u kojem se najbolje snalaze. Set lista je bila gotovo ista kao u Beogradu. Nešto manje od pola sata i bilo mi je dosta i hardkora i Agnostic Fronta. Čovek se zaista zasiti, pogotovo u moru svih onih ljudi, od kojih barem 3/4 nema pojma o čemu se tu radi. Brže bolje smo zapalili na glavnu binu, gde se očekivao nastup američkog benda Garbage.

Nebo su već tada počele munje da paraju, vetar je opasno počeo da duva i sve je mirisalo na oluju. Pravi letnji pljusak je iznenadio 40.000 ljudi koji su ispunili prostor ispred Glavne Bine. Nastupio je stampedo ljudi u potrazi za bilo kakvim zaklonom od pljuska. Tada se činilo da od svirke dalje neće biti, ali kiša, baš kao što je iznenada počela da pada, tako je i prestala. Organizacija je bila katastrofa. Napravili su binu koja prokišnjava, iako su bile najave da će kiša padati. A onda organizatori, na čelu sa Debelim Zlatkom, izlaze da šatro provere binu, gledaju u publiku, koja je uglavnom došla te večeri zbog Garbage. Užas od organizacije.
Posle gotovo sat i po zakašnjenja, posle potopa, prostor oko Glavne Bine se pročistio prilično. Ali, promrzla i pokisla publika je željna velikih koncerata. Oko pola dva, 30.000 ljudi je ponovo bilo na glavnoj festivalskoj bini čekajući da se pojavi američka rock atrakcija. Garbage zvuče fantastično, sa mnogo enzuzijazma, bez imalo štednje, željni svirke. Svoju producentsku all star reputaciju su itekako opravdali, fenomenalnim muziciranjem. Butch Vig, svakako najpoznatiji kao producent kultnog Nirvaninog Nevermind albuma, kao da iz pozadine rukovodi bendom, naoko prepuštajući inicijativu harizmatičnoj Shirley Manson.
Ozvučenje je očigledno pretrpelo izvesna oštećenja, ali kao da je i to dalo neki šmek, malu dozu prljavštine u distorzijama. Butch Vig je vodio ljutu bitku sa dvojicom fantastičnih gitarista, emotivna pevačica Shirley nije skrivala oduševljenje i čast dolaskom u Srbiju. Garbage je setom gotovo svih svojih najvećih hitova, jednako zastupio četiri albuma koja ima u desetogodišnjoj diskografiji. Od uvodne Bad Boyfriend, preko Not My Idea, Stupid Girl, Why Do You Love Me, Sex Is Not The Enemy, Hammering In My Head do verovatno najvećeg festivalskog hita Only Happy When It Rains, koja je zapevana u publici pri potopu koji je prethodio nastupu Garbage-a. Pred sam kraj (propustili smo bis) smo otišli sa tvrđave, potpuno mokri i promrzli, itekako željni da hladnu novosadsku noć, zamenimo toplinom kreveta.

Treći dan, 9. jul 2005.
Kiša koja je umalo prekinula drugi dan festivala, pretila je da prekine, ili barem odloži treći dan. Ipak, Srbi su očigledno gladni dobrog provoda, jer se ogroman broj ljudi ponovo sjatio na tvrđavu. Svih 80.000 karata je prodato još danima unazad, pa se i pored kiše očekivala masa ljudi. Kontrola na ulazu je bila manje rigorozna, mogla je i raketa da se unese, bukvalno. Gotovo trkom, uputili smo se ka Glavnoj Bini, moleći Boga da su Overdrive završili. Srećom, preskočili smo ih. A onih hiljadu fanatika koji su došli još u pet i morali da trpe i kišu i glupavi Overdrive zaista sažaljujem.

Tačno u pola devet, čuju se zvuci Darkness Of Christ i to je znak da će Slayer za koji minut da izađe na stejdž. Araya, Hanemman, King i maestralni Lombardo se pojavljuju, uz fantastično zeleno osvetljenje. U publici zapaljene baklje, frenetično urlanje, totalna ludnica. Slayer nas uništavaju sa jednom prosek pesmicom kao što je Disciple, a već sa War Ensemble i Blood Red nam otkidaju glave… Zvuk je bio fenomenalan, mislim da u životu nisam bolje čuo neki bend. Bubnjevi, gitare, bas i vokal, sve uklopljeno savršeno. Hanemman i King su imali zidove od po sigurno 20 maršala, što je izgledalo i zvučalo impresivno! Ljudi u publici su bili prilično blatnjavi, pogotovo oni u prvim redovima. Gotovo da nikome to nije ni smetalo. Araya nam se zahvaljuje što nas je toliko došlo po ovom usranom vremenu i pokazuje da je naučio i malo srpskog (crazy-lud). Necrophiliac je najavio kao ljubavnu baladu, da bi na kraju dodao da je jedini pravi kontakt sa ženom osećaj koji stvara meso pod zubima. Dave Lombardo je izazvao masovne ovacije u publici frenetičnim solo deonicama, preciznim kao švajcarski sat. Naročito na furioznom kraju genijalne Angel Of Death.

Svi koji su bili sa leve strane bine imali su zadovoljstvo da zamalo budu pregaženi kombijem, koji je nekako uspeo da kroz masu poludelih metalaca stigne tik do ograde, gde su jedva uspeli da ga zaustave. Lik je krenuo kroz ogradu, a masa počela da se guši, jer nije imala gde da se skloni. Vozač je ladno izleteo iz kola i otrčao u nepoznatom pravcu. Obezbeđenje je mutavo posmatralo šta se dešava, a onda su naravno metalci poskakali po kolima i uništili ih. Obezbeđenje reagovalo tako što je smotano preskočilo ogradu i krenulo da gazi po ljudima u pokušaju da skine nekoliko majmuna sa kola, da bi se najpameniji među njima setio kako to nisu kola iz organizacije i kako ih boli kurac za to. Vozač kombija se onda pojavio u pratnji pandura i opet krenuo da tera ka ogradi… Ma strašno. Exit je jedno veliko selo.

Smešna je situacija bila pred Posmortem. Araya pita: Do you want to die?, na šta svi odgovaraju pozitivno i on uzvraća sa nešto poput You really want to die?, prosto iznenađeno i ovoga puta dobija mešano da i ne. Metalci su bili do te mere sluđeni da nisu ni mislili šta govore. Naposletku Araya će reći Let’s go together then ili nešto slično, i totalni haos otpočinje. Ne mogu to opisati, čista ludnica, i kao da to nije bilo dovoljno, Raining Blood, koji smo svi znali da će biti posle Posmortem, totalno uništava sve prisutne. Čim je Lombardo krenuo da seva, koliko god sam se trudio da ostanem pri sebi i zaista odgledam kako sviraju moju omiljenu pesmu od Slayer-a, nisam mogao ostati pod kontrolom.

Velik deo mase iza nas se čudio zašto nema prenosa svirke na video bimovima, ali kasnije smo saznali da je bend dao RTS-su prava samo za prve dve pesme, i da su se ovi glatko odrekli toga. Meni je lično najveća faca apsolutno Hanemman, koji je stajao sa leve strane, bliže nama. Nasuprot njemu, Kerry King je izgledao bukvalno kao ratnik, ozbiljan, precizan… Čovek ne može da ostane ravnodušan kad ih vidi. Araya je pustio (prosedu) bradu, pa sad izgleda još moćnije. Njegov glas se fenomenalan, to je dokazao i na Exitu. U svakom slučaju, ovo je bilo nešto za nezaborav. Nadam se da će Slayer doći na svoju samostalnu svirku, jer ih itekako vredi videti. 90 minuta vrlo precizne svirke i mislim da je svako otišao zadovoljan.

Kompletna set lista je izgledala ovako: Darkness Of Christ (Intro), Disciple, War Ensemble, Blood Red, Necrophiliac, At Down They Sleep, Spirit In Black, Stain of mind, God Send Death, Dead skin mask, Seasons In The Abyss, Posmortem, Raining Blood, South Of Heaven, Silent Scream, Mandatory Suicide, Angel Of Death.

Ladytronic su bili sledeći, ali kompletna masa se promenila. Mi smo zadovoljni, prljavi i blatnjavi otišli do rege bine da se odmorimo i popijemo koje pivce. Kasnije smo među publikom po blatnjavim nogama i patikama prepoznavali ko je bio na Slayeru. Odlučismo da zajebemo metal hammer večeras, bilo nam je dosta svega toga i zapalismo na Fat Boy Slima. Ipak, bilo nam je i tu smor. Prevelika gužva, lik na bini vrti dve ploče, a masa nema pojma o čemu se tu radi. Ipak smo bili potpuno istrošeni posle Slayer-a, jedna smo osećali noge, tako da smo ubrzo napustili tvrđavu.

Četvrti dan, 10. jul 2005.
Izgleda da će ovaj izveštaj sa Exita postati izveštaj vremenske prognoze za drugi vikend jula 2005. godine. Vreme kao da je poludelo ovih dana. Ceo dan je bilo sunčano, pa smo odahnuli, naivno misleći da ćemo konačno izbeći dosadnu kišu u Petrovaradinu. Ali, kurac! Kiša je rominjala po malo, gotovo sve do jedan sat iza ponoći. Ove večeri nas je napustio Dule, koji je uleteo u suzavac u Beogradu na skupu Žena u Crnom (majko mila, uzdržaću se od komentara, ovde ima i ženske dece!), a pridružili su nam se Lidija i njena bolja polovina Dražen.

Ove večeri smo došli da vidimo i te White Stripes, jer svi samo o njima pričaju. Priznajem da znam samo jednu pesmu, jer je čovek nije mogao promašiti (prošlogodišnji letnji hit Seven Nation Army). Po običaju, veče započinjemo Metal Hammerom, gde su svirali Doghouse. Nekoliko publici poznatih pesama, plus jedna koju nisam čuo (verovatno nova). Doghouse zvuče standardno dobro, očigledno im prijaju ovakvi festivali. Ipak, bilo mi je nekako zanimljivije da odemo na Glavnu Pozornicu, da vidimo novozelandski The Datsuns. Nisam upoznat sa njihovom diskografijom, ali sam, čuvši da sviraju neki retro hard rock (iz priče poznanika) odjednom poželeo da i vidim tu atrakciju. Na bini tri mršavca, za dvojicu smo pomislili da su devojke, ponajviše zbog krajnje ženstvenih pokreta na bini. Prosek godišta je 23, klinci su u momentima podsećali na AC/DC, a ponajviše meni na Hellacopters. Pesme su kratke, efektne i veoma direktne. Sem krajnje pederskog izgleda i pokreta, ovaj bend ću pamtiti i po fantastičnom kraju, kada su u desetominutnom vrištećem instrumentalu oduševili sve prisutne. Publike je, inače, bilo mnogo manje nego prethodnog dana, kada su metalci i fenseri došli zbog Slayera i Fat Boy Slima.

Nas petoro smo se bacili na uživanje, batalili smo šetnju do metal hammera, i uz pivce sačekali početak Discipline. Koja je počeo instrumentalom, koji je dosta i potrajao. Postava je potpuno nova. Ima novu pevaljku (opet debeljuca!), uz dva bubnjara, pa čitava svirka zvuči sjajno. Svirali su jednu novu stvar (mislim da se zove Političari, ali ne držite me za reč), i većina stvari koje je svirao sa debelom Gofi onomad. Slični su i aranžmani. Razlika je što Koja sad mnogo više peva, velike hitove stare Discipline je pevao i na srpskom (Svi za mnom, Buka u modi…). Kako im je nastup tekao, tako su ljudi bili raspoloženiji, bez obzira na kišu koja je smarala svo vreme. Mi smo đuskali, ispijali pivce i konačno posle četiri dana uživali, ne jurcajući od bine do bine, pokušavajući da odgledamo svaki jebeni bend. Gotovo sat i kusur vremena sjajne zabave uz Koju i onda nekih pola sata čekanja na White Stripes.
White Stripes jesu popularan bend, jesu možda na vrhuncu svoje karijere, ali budimo iskreni: ono što su oni svirali na Exitu je najobičnije sranje, više su za neku egzotičniju binu tipa Green Fusion ili slično. Bend je pokazao šta je snaga reklame. Hiljade i hiljade ljudi je došlo, samo da vidi o čemu se to toliko priča. Da nisu najavljivani, da sviraju na nekoj manjoj bini, ljudi bi potpuno nezainteresovano prošli. Previše imaju balada, previše glupavog kantri roka. U njihovoj svirci mi fali jačina basa, dosadno mi je da slušam kako se sisata snajka muči sa bubnjevima. Čuo sam priče da su čak i naokorelije svoje fanove razočarali. Ionako je većina otišla posle na tuc-tuc na dens arenu.

Mi smo se uputili ka Green Fusion bini, gde su Cane i Brejkersi smarali masu. Meni je bilo totalno kretenski što su organizatori stavili Sage Francisa u šest ujutru, kada niko normalan ne bi ostao na Tvrđavi (sem nagudranih tehno manijaka). Sage Francis je dosta bitan underground hip-hop lik, poslednji album je izdao za Epitaph i jako mi je žao što nisam video njegov nastup. Organizaciji je, očigledno, mnogo bitnije da Brejkersi sviraju 2 sata u udarno vreme, a pojedince koje je zaista zanimljivo videti, čuje samo 50 ludaka u zoru. I opet kažem, nije problem samo Sage Francis. Problem je što se protežiraju potpuno promašene stvari. Za mene je Carl Cox najveće sranje, ne znam šta se ljudi toliko lože na tipa koji već petnaest godina isto govno pušta našim dizelašima. Govno koje je u suštini muzika za reklame za kola.

Posle četiri dana, odgledanih gomile bendova, zaista smo se zasitili koncerata i muzike. Ovogodišnji Exit je daleko bolji od prošlih, ali smatram da je krajnje traljavo organizovan. Od izbora bendova (pogotovo na Metal Hammer bini), do katastrofalne dezorganizacije zbog kiše, do bezobraznog pokušaja uplitanja politike. Ipak, na ovogodišnjem Exitu smo gledali zaista zanimljive stvari, prvenstveno Slayer i Garbage. Nadam se sledećem još boljem festivalu.

Prethodni članakBoys Night Out – Trainwreck
Sledeći članakAll American Rejects – Move Along

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime