Ove nedelje su svi govorili samo o Exit-u, o crncima sa rege bine, o ogromnoj bini, o sjajnom zvuku, dobroj organizaciji, gomili stranih bendova, pa sam i ja poželeo da vidim taj cirkus, pogotovo što su svirali Kud Idijoti. Već negde oko sedmice smo Mire i ja bili kod Bojana u stanu, odakle smo trojkom produžili do Tvrđave, gde je već bila poprilična gužva. Iako je svih prethodnih dana cena karte bila 350 dinara, ovaj poslednji je bila skuplja za 50 dinara, verovatno da bi od naroda namakli još malo love. Jebiga, popizdiš, ali cert Idijota se baš i ne propušta tako lako. Pošto smo prošli trostruku kontrolu karata, odlazimo do glavne bine gde je mase bilo pun kurac, ali još nijednog benda. Kupili smo pivo i otišli do rock bine da odgledamo kraj nastupa Love Huntersa. Više puta sam ih gledao uživo, ali na Exitu su zvučali zaista moćno. Veoma dobro uvežbani i sjajno raspoloženi. U nekim pesmama je na saksofonu gostovao Gabor (ne znam mu prezime, ali mislim da je i ovo dovoljno!), Mađar koji takođe svira sa Balaševićem. Posle nastupa Mumina i ekipe, tražio sam nešto da smestim u već pregladneli stomak, a porcija pomfrita i jedna vršla su bile dovoljne da ga smire, makar do kraja certa. U isto vreme na glavnoj bini su svirali Eyesburn. Trebalo nam je preko deset minuta da se probijemo kroz masu, pošto je bila neviđena gužva. Eyesburn uvežbani perfektno kao i uvek, međutim meni lično izuzetno dosadni, pošto neke rege pesme traju i po deset minuta. Klincima se ovaj bend neviđeno sviđa, dok su meni samo jedan od bendova koji eksperimentiše delimično uspešno. Sledeći bend na glavnoj bini je potpuno nezasluženo Monetarni Udar, bend guvernera Dinkića, koji je samo zbog te činjenice uspeo da se nađe na main stage-u. Klasične obrade EKV-a, Film-a i starih domađih hitova iz osamdesetih nisu bile dovoljne da ih spasu propasti. Sreća što nisu svirali dugo. Zanimljivo je pojavljivanje ministra finansija Bože Đelića, koji je sa Dinkićem otpevao Novac u rukama, što je bila zaista simpatično, iako mi je čovek totalno antipatičan. Brejkersi su bili sledeći i udavili su neviđeno. Cane se na bini ponaša kao klasičan matori Beograđanin, pun glupih fora, na koje klinci padaju kao ludi. Preko sat i po davljenja, umro sam od dosade, noge su me bolele, a Cane i Anton nikako da završe. Srećom, negde posle dva dolazi spas u vidu Saleta, i Kud Idijoti otpočinju još jedan od nezaboravnih koncerata. Već se na njima vidi da su mnogo bolje raspoloženi nego u decembru kada su sve oduševili sa dva koncerta u Beogradu i Novom Sadu. Uz prgršt hitova, uglavnom bržih stvari, izdvojio bih meni omiljenu Ja sjećam se, koja uživo zaista sjajno zvuči. Spektakularan nastup u svakom pogledu, upotpunilo je i scensko ponašanje Tuste, koji je poput Bruce Dickinsona trčao sa jedne strane na drugu, zaboravljajući na svoje prilično zrele godine. Oko četiri Idijoti završavaju sjajan nastup koji nikada neću zaboraviti. Posle toga je usledio pakao od pola sata pešačenja do Futoške Pijace, u čijoj bilizini se nalazi Bojanov stan. Šta da kažem na kraju? Da li je vredelo dati 400 dinara da vidimo Kud Idijote? Možda i nije, ali nema veze, bar sam čuo najbolji mogući zvuk na koncertu.
* Izveštaj s koncerta originalno objavljen u Get on the Stage #7, novembra 2001.
