Nek’ mi cenjene dame oproste, ali ove ribe su do jaja ružne. Sva sreća da su lezbejke. Sam pogled na omot je dovoljan da steknete utisak da ove ribe zaista imaju muda da se pojavljuju ovako u javnosti. Pank kliše je ovde fetišeiziran do krajnjosti (fuck you, fuck me), a majice koje ove bad ass girls nose su potpuno iste kao i na prošlom albumu (barem nas omot nikada nije lagao!), što me navodi na utisak da nemaju običaj da peru svoju odeću, pa se pred fotografskim aparatom uvek pojavljuju u Misfits i Ramones t-shits, ili jednostavno nemaju druge lepe majice (da li je dizajner namerno isprao snajki ramones majicu u sivkastu brate ne da smrdim boju?). Iskreno, nemam ništa protiv ovih lezbejki (iako su tekstovi emoizirani da se usereš), ali brate, ni današnji napaljeni klinci nisu toliko napaljeni! Patetika u poslednjoj The Other Day koju nam je iskreno Lynda otpevala, zaista može da dobije nagradu za najljigavije igranje sa osećanjima (Find Your Key, unlock my heart, then we can move on. Don’t keep me, let it be, then I can, let it go…), a pod tim mislim na osećanja slušaoca. Znam da se Fat Mike pali na lezbejke, pa još ako su i pankerke sumnjam da ga interesuje šta sviraju. Prvi album je bio dobar, Panty Raid! je najobičnije dosadno govno, koje, eto, ima i zakon produkciju (šta ste mislili, da će Debeli da dopusti da dobiju sranje produkciju?). I još ako mi neko kaže da voli kad se ribe oblače kao njihovi muški pank ekvivalenti, tresnuću ga po labrnji. I kao što ove popaljene i nerazgolićene snajke kažu How Could I Look At You Again?, tako i ja isto mogu njima da kažem.
Pink & Black Records
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #9, maja 2003.
