12:00 Ja, moja najbolja drugarica Susie i Sandra (ona je bila tu samo zbog hip-hop benda) smo stigle ispred Rheinaue-a, koji je u suštini veliki park u Bonn/Bad Godesbergu. Pozdravile smo se sa momcima iz Summer’s Last Regret i sa njihovom grupie Miriam. Ona se meni baš i ne sviđa, zato što ja ne smatram da je cool da nemaš pojma ništa o panku osim poznavanja sa Summer’s Last Regret i stajanja ispred bine da bi momci mogli da vide da pevaš sve njihove pesme, da ih podržavaš, ali da se ne pomeraš ni santimetar, a pritom se oblači kao neka lujka koja je prvi put došla na svirku, zbog čega je mnogi štipaju i ‘vataju za bulju, iskorištavaju je, a da ona to ni ne primećuje, što je već sasvim druga tema. Ja sam tog popodneva bila suočena sa Sexist Tough Guy Shit-om, i to uglavnom od Mariusa, basiste benda u kome uskoro treba da pevam. Pitala sam ga o planovima za bend, zato što mi je Dennis rekao da Marius ne želi da više budem u bendu, na čega mi je Marius odgovorio: Pa, ne želim da budem sa pičkom u bendu. Sa pičkom u bendu!!! Na kraju krajeva bar mi je to rekao direktno u facu, ali ja imam pičku, ali da li me to čini pičkom? Meni se čini da ne (bilo je to jebeno ironično, jer je on nosio majicu Pro-Feminist – da baš smešno). Onda sam ga pitala da li mogu da pevam makar dok ne nađu muškog pevača, a on mi je rekao da će da me zove kad bude znao kada će sledeća proba da bude (nije me zvao do sada). Sad možete reći: Ona stalno jadikuje, ali je i jebena Riot Grrrl i želi da nam svima otkine kite. Ali nisam, ja volim Bikini Kill, ali definitivno nisam Riot Grrrl, uopšte. Moj omiljeni bend (Tilt) ima pevačicu, ali to nije razlog zbog čega ih volim. Ja čak nisam ni feministkinja, bar ne na način na koji ste mislili (da li sam napomenula da Marius nema nijedan album gde devojke sviraju bilo šta, to je baš očigledno zato što tip ima jebeno ogromnu kolekciju). Ali, vratimo se na koncert. 12:30 Summer’s Last Regret. Izgleda da sam ih videla suviše puno puta da bi bilo osvežavajuće da imaju neku novu pesmu ili da rade nešto drugačije nego prošli put, mada i dalje stalno skaču, sviraju melodicore i Steve pravi šale koje su samo njemu smešne, ali to me više ne uzbuđuje kao pre. Nije da ih više ne volim, volim ih, ali izgleda da treba da posećujem njihove svirke dvaput godišnje da bi mi bilo cool kao prvi put (možda mi se nisu dopali zato što sam bila veoma besna, ali to ipak nije pomutilo moju objektivnost). 13:30 Timov bezvezni plan da zvuči kao Mighty Mighty Bosstones je potpuno propao. Njegov glas je najpribližniji Dickies-ima, ali je muzika bila totalno sranje, baš kao i tekstovi i Tim što stalno pokušava da bude zabavan. Onda su nastupili Gladstone koji su zvučali kao Red Hot Chilli Peppers sa ženskim vokalom, a ja ne volim Red Hot Chilli Peppers previše, zato sam otišla da gledam skejtere. U pola pet je bilo vreme za hip-hop. Ne volim hip-hop, ali bend je stvarno bio užasan. Onda su sati i po kasnije nastupili dugo očekivani Slapstickers i plesala sam svom snagom zbog njihovog predivnog staromodnog ska zvuka. Katze, najbolja pank riba u školi je došla na Slapstickerse i dan mi je bio spašen.
* Izveštaj s koncerta originalno objavljen u Get on the Stage #4/5, septembra 2000.
