Fat Wreck Chords je po kiši, u petak uveče, pozvao Washington na izvanrednu prezentaciju sjajnih bendova koje ima u svom sastavu. Svirku su otvorili The Ataris, čiji je zarazni pop pank ispunio celu dvoranu The Nation. Njihov nastup je počeo rano i dosta ljudi je još uvek pristizalo, ali i pored toga, posle prvih par pesama stojeći, masa je počela da igra bez ustezanja. The Ataris imaju tu tajanstvenu sposobnost da im svaka pesma zvuči dobro kao i ona predhodna. Njihov način pisanja tekstova je izuzetno oštar i jednostavan. Završili su set sa mojom omiljenom pesmom San Dimas High School Football Rules i oko pedeset ljudi je ispunilo binu i pevalo u glas. Mada su svirali samo pola sata ostavili su snažan utisak u publici među onima koji ih nikada nisu videli pre toga. Zatim nastupaju Mad Caddies, pričljivi ska pank bend. Nisam baš neki Caddies fan, najviše zato što me ska ne drži toliko kao pre i činjenica da stalno pokušavaju da liče na nekakav cirkus bend, ali te večeri su svirali izuzetno čvrst i energičan set. Publika izgleda nije bila upoznata sa njihovim repertoarom, ali kada bi svirali pesme koje se nalaze na kompilaciji Fat Wrecka nastala bi ludnica. Nemam šta drugo da kažem o ovim momcima. Simpatičan nastup, ali mi je dosadilo da slušam taj chinka chinka zvuk gitare. No Use For A Name su svirali treći te večeri i bili su fenomenalni. Ne tako dobri kao Good Riddance, ali kad bolje razmislim ko je bolji od njih? Poslednji put kad sam gledao No Use For A Name bilo je na Warp Tour-u 1998. godine, kada su svirali na maloj bini pred nekoliko stotina prljavih klinaca, tako da sam bio veoma uzbuđen da ih vidim ponovo, i oni me naravno nisu nimalo razočarali. Nisu bili toliko čvrsti kao što su obično i njihov novi materijal je malo više poppier, ali žestina na nastupu nimalo nije izostala. Svoj set su započeli sa silnom Savior, da bi odmah nakon toga odsvirali par velikih hitova za fanove kao što su Exit, Redemption Song, Soulmate, Answer i Life Size Mirror. Tela su letela okolo (hvala tipu koji me je drkno nogom u bradu), svi su pevali do bukvalno tridesetog reda ispred bine. Ovo je bio jedan od najzabavnijih setova koje sam gledao u poslednje vreme. Malo je trebalo vremena bendu da se zagreje, Toni je sjajno skakao, ali su gitarista i basista bili prilično statični u prvih nekoliko pesama. No Use For A Name završavaju set sa mojom omiljenom pesmom Feeding The Fire, na koju je publika totalno otkačila i skakala svuda okolo. Ako uspete, obavezno ih gledajte negde na turneji. U redu, svi koji me poznaju reći će vam da sam veliki Good Riddance fanatik, tako da sam bio neverovatno uzbuđen zbog njihovog nastupa. Otišao sam do The Nation-a dva sata pre svirke da bi uradio intervju sa nekim od njih, a priča sa pevačem Russ-om se pretvorila u torokanje o svemu i svačemu od hokeja do njihovog novog EP-a, koji izlazi u maju. Uspeo sam da popričam i sa Lukom i Chuckom koji su isto super face. Oni su super momci za zajebanciju i hvala im što su me pustili da ostanem malo sa njima. Ali, vratimo se muzici. I pored toga što sam skakao kao nenormalan i napravio na desetine stejdždajvinga, ipak sam uspeo da se popnem na binu i odem u bekstejdž, odakle sam odgledao poslednjih nekoliko pesama. Izgledalo mi je kao da slušam omiljeni album na svom stereu u sobi i da sam zaključao vrata da bi mogao da skačem, da pevam i da slučajno lomim stvari. Njihov set počinje uvodnom pesmom sa poslednjeg studijskog albuma Operation Phoenix, a Good Riddance preuzima kontrolu nad masom koja urla i skače po celoj hali. Svirali su bukvalno sve hitove, između ostalih i meni omiljene Waste i Choices Made, možda i dve njihove najžešće pesme, obe sa monstruoznim prekidima. Ostali hitovi su bili Mother Superior, Jeanie, Dear Cami, Hersey, Hypocrisy…, Steps, Weight Of The World i Think Of Me. Good Riddance imaju šta da ponude. Veoma inteligentni tekstovi i razbijajuća muzika čine da budu jedan od najslušanijih Fetovih bendova. Ako ih do sada niste slušali morali bi to obavezno da uradite. I na kraju jedno upozorenje: ima mnogo kretena na stejdždajvingu. To nije fudbal! Ostavite mačo sranja kod kuće! I onom majmunu koji je skočio sa monitora koji je negde na pet metara visine, drago mi je da nisi nekoga ubio. Toliko.
* Izveštaj s koncerta originalno objavljen u Get on the Stage #4/5, septembra 2000.
