Pritisak i želja za čestim promenama su uništili milion bendova tokom godina, ali srećom postoje i oni koji grebu i rukama i nogama da bi nastavili napred. Iznenadni odlazak frontmena Frenka Kartera prošle godine je tektonski uzdrmao ovaj engleski hardcore bend. Bili su raskrsnici i morali su da naprave izbor: ili raspad ili da probaju da se mrdnu bez svog energičnog pevača. Prethodno izdanje smo videli 2010. kada su izbacili Grey Britain, izvrsno hardcore ostvarenje koje je oduševilo čitavu evropsku scenu. Sada su u svoje redove doveli još jednog iskusnog igrača: Vejda MekNila, koji je svima vama poznat kao gitarista verovatno bivših Alexisonfire. Prilično iznenađujuć, ali i logičan izbor. Vejdov vokal me strašno podseća na Karterov, čime je bend dobio priliku da nastavi gde je stao i sam odabere sledeći smer.
Pre izlaska albuma većina engleskih foruma koji prate ovaj bend su predviđali katastrofu, pa čak je i priželjkivali. Ipak, većina se složila da bi zadržavanje standarda koji je prethodni album postavio bio sam po sebi uspeh. Ne znam šta su rekli kad je album izašao, ali znam da se meni itekako sviđa način na koji su uradili čitav album. Mislim da su čak za trunku i agresivniji nego ranije, a Vejdov vokal je uspeo da unese i zrnce melodije u zvučnu sliku. Uvodna Victim Culture već na početku daje do znanja slušaocu šta ga očekuje u sledećih pola čuke: Do you suffer nervous breakdowns?/ Are you frightened for your life?/ Are you often plagued by nightmares?/ Can you sleep through the night? Bend vrišti, dere se, razbija sve isped sebe, usporavajući na par mesta čisto da dođe do daha. Album je furiozan i gotovo protutnjava, ali ne sirovom snagom, već sa čestim promenama i zanimljivim rešenjima na gitari. Brzo, inteligentno, veoma žestoko i veoma mračno.
Brutalna sila svake pesme se pretapa u sledeću, punk rock melodija i agresivnost hardkora su savršeno pretopljeni. Gitare su utegnute, a ritam sekcija sa pumpajućim ritmom daje još jači utisak čvrstoće svirke. Meknil razara svoje grlo i poput iskusnog boksera vodi bend do kraja, ne smanjujući ritam nimalo.
Atmosfera je mračna. Kad to kažem, zaista mislim na mrkli mrak i na turobno vreme. Tek po koji zračak sive boje, da se slušalac ne bi udavio, ali generalno ovo je kanonada frustracije i besa i teško je tu bilo mesta za još neka osećanja.
Ovo je impresivni korak unapred. Gallows su se pokazali u pravom svetlu, koliko god to zvučalo kontradiktorno sa prethodnim pasusom. Bend je prošle godine doživeo poraz, ali kao što su mnogi mudri ljudi rekli nije bitno koliko puta padneš, već da svaki put ustaneš. Bend je rizikovao, napravio najagresivniji album u karijeri i pokazao da s pravom spadaju u sam vrh britanske hardcore scene.
Bridge 9 Records
www.bridge9.com
www.facebook.com/gallows
